Od detinjstva imam ljubav prema kosmosu i oružju. Kasnije sam tome dodao još poneku, ali ne bih sad o tome. Ovom prilikom rekao bih nešto o skoro zaboravljenom junaku i heroju, čoveku koji je oborio više neprijateljskih aviona od bilo kog saveznika u ratu. U istoriji će biti upamćen kao pilot koji se borio u dva rata i za to vreme oborio 64 aviona, uključujući i dva američka.
Radi se o sovjetskom pilotu, trostrukom Heroju Sovjetskog Saveza i Maršalu avijacije, Ivanu Nikitoviču Kožedubu.
Rodio se 8. juna 1920. godine u selu Obražijevka, u Novogorod-Severskom distriktu Černigorske gubernije, u današnjoj Ukrajini. Odrastao je u porodici seljaka kao najmlađe od petoro dece. U gradu Šostka, godine 1934. završio je srednju školu i hemijsko-tehnološki kurs. Nastavio je da se školuje za radnika, a u slobodno vreme je radio u seoskoj biblioteci. Prve korake u avijaciji napravio je 1939. godine u lokalnom aero-klubu, gde se prijavio kao jedriličar. Već početkom naredne godine prijavljuje se u redove Crvene armije, a u januaru 1941. završava Čugujevskuškolu za vojne avujatičare i tu ostaje kao instruktor.
Kada su Nemci napali njegovu zemlju, zajedno sa avioškolom evakuisan je u Kazahstan. Nakon brojnih molbi da bude poslat na front, njegovoj želji je konačno udovoljeno. U novembru 1942. stariji vodnik Kožedub poslat je u Ivanovo,u 240-ti lovački aviatičarski puk novofornirane 302. lovačke divizije. Član partije postaje u avgustu 1943. godine.
U martu 1943. njegova divizija je poslata na Voronježki front[1] u Ukrajini. Svoj prvi ratni zadatak Kožedub beleži 26. marta 1943. iznad bojnog polja u Kursku, ali neuspešno: njegov novi lovac Lavočkin “Лa-5” dobio je nekoliko pogodaka neprijateljskih “Meseršmita 109”, a njega je spasao samo debeli oklop. Pri povratku na aerodrom dobio je i dve granate sopstvene protivvazdušne odbrane. Jedva živ stigao je kući i narednih meseci leteo na starim avionima čekajući novi “Лa-5”. Početkom leta je bio unapređen u mlađeg poručnika i postavljen za zamenika komandira eskadrile. Ubrzo posle toga, 6. jula 1943. na Kurskom frontu, tokom četrdesetog leta, Kožedub je oborio prvog Nemca, Junkersov bombarder ”Štuka”, “Ju-87”. Sledećeg dana je oborio i drugi avion, a 9. jula je u vazdušnoj borbi oborio 2 lovca “Me-109”. Tokom avgusta 1943. unapređen je u komandira eskadrile. Drugog oktobra je oborio još 4 nemačka aviona. Do 10. oktobra 1943. komandir eskadrile 240. lovačkog puka (302. lovačka divizija, 5. vazdučna armija, Stepski front), poručnik I.N. Kožedub, izvršio je 146 bojna leta, a u 27 dvoboja lično oborio 20 neprijateljskih aviona. Četvrtog februara 1944. za prikazanu hrabrost i veštinu, dobio je svoje prvo zvanje Heroja Sovjetskog Saveza i medalju “Zlatnu Zvezdu”.
“Ла-5“ I.N. Kožeduba iz sastava 240-og lovačkog avio-puka.
Prva ratna mašina na kojoj je leteo 23-godišnji Ivan Nikitovič Kožedub. Proleće 1943. goina.
Od maja 1944. godine, Ivan Kožedub je leteo na “Ла-5ФН“ (№14), proizvedenom od sredstava kolholnika-pčelara Staljingradske oblasti, V.V. Koneva[2]. Posle samo nekoliko dana, s njim obara „Ju-87“ kakav je 6. parila 1941. bombardovao i Beograd, a u sledećih 6 dana još 7 aviona. Krajem juna, prešavši u drugi puk, njegov “Ла-5ФН“je preuzeo kolega Kiril A. Jestignjejev (kasnije dvostruki Heroj SSSR-a[3]), a on je počeo da leti na “Ла-7“. Od avgusta 1944. imenovan je za zamenika komandira 176-og gardijskog lovačkog avio-puka na Prvom Beloruskom frontu. U to vreme, njegova eskadrila je najčešće letela kao zaštita dvomotornim Petljakovljevim bombarderima „Пе-2“. Do tada, gardijski kapetan Kožedub, koji je već odlikovan drugom “Zlatnom Medaljom”, imao je 256 letova, a on lično je oborio 48 protivnika, među kojima i neke poznate nemačke asove.
Piloti iz jedinice čestitaju Kožedubu još jednu pobedu.
Kožedub ispred Ла-5ФН (broj № 14). Ko bi rekao da se iza ove bebi-face krije najveći saveznički as!
U maju 1944. komandir eskadrile kapetan Kožedub je dobio novi „Ла-5ФH“ – poklon kolhoznika V.V. Koneva. On je zahtevao od komande da njegovi avione nose ime njegovog sestrića, potpukovnika G.N. Koneva, koji je poginuo na frontu.
Druga varijanta natpisa na „Ла-5“, predatog I.N. Kožedubu. Na levoj strani trupa je bilo napisano "Имени Героя Советского Союза Подполковника Конева Г. Н.", a na desnom - "От колхозника Конева Василия Викторовича".
Dok je leteo nebom Poljske, na levom krilu 1. Beloruskog fronta, Kožedub je septembra 1944. dobio novi avion. Na početku, imao je 3 topa, ali je kasnije ipak dobio samo 2. Taj avion je imao broj “27” i sa njim je Kožedub osvojio 17 pobeda. Danas se taj aparat nalazi u Moninskom muzeju avijacije.
Kožedubljev “Лa-7”. On nije bio samo najefikasniji sovjetski već i saveznički as II. sv. rata.
Odnos Kožeduba i aviona sa kojima je leteo imao je skoro religijske crte, i javljao se u formi koja nosi naziv animatizam. “Motor radi glatko. Letilica se bezpogovorno povinovava svakom mom pokretu. Nikada nisam sâm – samnom je moj ratni drug,” tako se ovaj as odnosio prema mašini. Tu se nije radilo o poetičnom preuveličavanju, ili metafori. Prilazeći avionu pred svaki vojni zadatak, uvek mu je nalazio poneku laskavu reč, a tokom leta razgovarao s njim kao sa prijateljem. U toku rata, Kožedub je promenio 6 “Lavočkina” i nijedan ga nikad nije izneverio. Ni on nije izneveravao njih, već ih je dovodio do aerodroma, često u plamenu ili izbušenih krila i trupa kuršumima i šrapnelima granata.
Po naređenju komandanta avijacije, maršala A.A. Novikova, krajem septembra 1944. na Pribaltiku je radi borbi sa neprijateljskim lovcima formirana grupa pilota kojima je komandovao I. Kožedub. Zbog akutnog manjka goriva i aparata, Nemci su u to vreme slali u vazduh samo asove, pa su se u borbama sukobljavale nemačka i sovjetska lovačka škola. Posle samo nekoliko dana borbi, Sovjeti su oborili 12 aviona protivnika, izgubivši samo 2. Kožedub je slavio 3 pobede.
Tokom zime 1945. puk je nastavio krvave borbe. 12. februara šest “Lavočkina” je presrelo 30 nemačkih lovaca i oborilo 8 “Fw-190”, od čega Kožedub 3.
17. aprila 1945. godine, na petom letu tog dana, nad predstonicom Nemačke, Ivan Kožedub je postigao svoju poslednju ratnu pobedu – oborio je 2 lovca “Fw-190”.
Do kraja rata, Kožedub, sada Gardijski major, leteći na „Ла-7“, izveo je 330 bojevih letova, a u 120 vazdučnih dvoboja srušio je 64 aviona, među kojima 18 pikirajućih „Junkersovih“ bombardera „Ju-87“, 2 „Hajnkelova“ bombardera „He-111“, 18 lovaca „Me-109“ i 21 „Fw-190“, 3 „Henšelova” jurišnika “Hs-129”[4] i po 1 lovac PZL “P.24” (rumunski) i “Meseršmitov” mlazni lovac “Me-262”[5]. Sâm nijednom nije oboren. Za visoke vojne zasluge, lično herojstvo i hrabrost, 18. avgusta ’45. proglašen je i treći put za Heroja SSSR-a.
Moram da kažem da se u stručnoj literaturi brojevi pobeda pojedinih letačkih asova II sv. rata ne slažu. Zabuna nastaje zbog složenih i često različitih aršina beleženja pobeda. Nemci su beležili broj oborenih motora, Englezi su priznavali samo pobede snimljene kamerama, a Sovjeti jedino “solo” pobede. Zato se na vrhu svih listi najećih asova II sv. rata nalaze nemački asovi – prvi je Erich "Bubi" Hartmann sa 352 pobede – a među prvih 100 svi su iz Luftwaffe. Zato, u mnogim biografijama učesnika rata piše da je Kožedub imao 62 zvanične pobede, ne računajući 29 grupnih!
Kako se potkrala razlika u pobedama? Tako što je pred sam kraj Velikog otadžbinskog rata Kožedub ostvario i dve pobede nad američkim lovcima[6]. U knjizi Nikolaja Bordohina „Sovjetski Asovi“ zabeležena je sledeća epizoda: u aprilu 1945. Kožedub je oterao dva nemačka lovda koja su napadala američki bombarder „B-17“, ali su na njega iz velike daljine zapucali američki lovci iz pratnje. Kožedub je munjevito skrenuo, odgovorio i oborio 2 „Mustanga“, a kasnije su Amerikanci tvrdili da su njihovi piloti Kožedubov „samaljot“ pomešali sa nemačkin kratkonosim „Focke Wulfom“ sa crvenim nosom. Zahvaljujući komandantu puka P. Čulikovu incident je zataškan.
Kadrovi iz filma koji je snimila topovska kamera, na kojima se vidi kako Kožedub ruši jedan od “Mustanga”. Pilot se spasao padobranom. Ratni drugovi su tvrdili da je imao urođeni talentat za pucanje u presretanju, tj. da gađa tako ispred pokretne mete da se ona i ispaljene granate sudare kad treba.
Nažalost, to nije bio jedini sukob američkih i sovjetskih pilota u Drugom svetskom ratu.
Posle rata, Gardijski major I.N. Kožedub nastavio je službu u 176. Gardijskom letačkom puku[7], koji je dao 29 ratnih heroja, među kojima i dvojicu budućih kosmonauta, dvostrukog heroja Pavela R. Popoviča[8] i heroja Valerija G. Korzuna[9]. Krajem 1945. godine, u moninskom vozu hrabri pilot je “pogodio” srednješkolku Veroniku, koja mu uskoro postaje supruga, verni i strpljivi saputnik u životu, glavni “ađutant i pomoćnik”.
1949. Kožedub završava Crvenoarmejski vojno-vazduhoplovnu akademiju i dobija poziv da bude komandant divizije u Bakuu, no Staljin ga ostavlja u Moskvi, u Kubinki, kao komandira 326. lovačke avio-divizije. Ona je bila prva koja je bila opremljena novim mlaznim avionima “МиГ-15“ i krajem 1950. poslata na Daleki istok. Tamo se prosavljenom sovjetskom pilotu pružila prilika da učestvuje u još jednom ratu.
Od marta 1951. do februara 1952. njegova divizija je na nebu Severne Koreje osvojila 215 pobeda (od toga i 12 “Supertvrđava”) a izgubila 27 aviona i 9 pilota. Bila je to jedna od najsvetlijih stranica bojne primene mlazne avijacije u istoriji Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva.
Stroga naredba je glasila da komandanti divizija ne smeju lično da idu u boj, pa je i Kožedubu bilo zabranjeno da leti u tom ratu, mada su kasnije neki piloti nezvanično tvrdili da se Kožedub ipak par puta vinuo u vazduh …
Kožedub u kabini lovca „Лa-9“ koji je pripadao Ratnom vazduhoplovstvu Severne Koreje.
Sve do 1970. Ivan Nikitovič je redovno leteo na lovcima, isprobavši desetine tipova aviona i helikoptera. Poslednji let je izveo na „МиГ-23“.
Do 1971. godine Kožedub je vršio dužnost Zamenika komandanta vazduhoplovstva Moskovskog vojnog okruga. Nakon toga radio je u komandi Ratnog vazduhoplovstva, a od 1978. u grupi generalnih inspektora Ministarstva odbrane SSSR-a. Od 1970. godine, Kožedub je nosio zvanje general-pukovnika avijacije, a od 1985. zvanje maršala.
Poslednje godine života Kožedub je proveo teško bolestan, kao posledica teških godina rata i naporne službe u godinama mira. Umro je od srca 8. avgusta 1991. godine, nedoživevši za samo dve nedelje raspad svoje velike zemlje, čije slave deo je bio i sâm.
Proglašen je za trostrukog Heroja SSSR-a, nosilac je na desetine nacionalnih odlikovanja i četiri inostrana (Mongolija, Poljska, Kina i Demokratska Nemačka). Proglašen je i za počasnog građanina 6 gradova.
[1] Front, koji su prvobitno branile 4 armije i i 4 tenkovska korpusa, otvoren je 1942. radi zaštite Staljingrada i Kavkaza. U kontranapadu sledeće godine oslobođeni su gradovi Kursk, Harkov, Ljvov, Belgorod i dr. Kasnije je ovaj front preimenovan u 1. Ukrajinski, i svoje borbe je završio osvajanjem Berlina i oslobađanjem Praga. Borili su se i u Jugoslaviji.
[2] U to vreme, kao patriotski čin, neki ljudi koji su imali para kupovali su avione i drugo oružje i poklanjali ih svojoj Armiji.
[3] Kiril je završio rat sa 53 pobede. Avion je tokom rata vozio i Pavel Brizgalov – 20 pobeda i takođe Heroj SSSRa.
[4] Ovim dvomotornim avionom nemački pilot Rudolf-Heinz Ruffer je uništio većinu od svojih 80 sovjetskih tenkova.
[5] Njega je oborio 19. februara 1945. a avionom je leteo niži oficir Kurt Lange iz 1./KG (J) 54.
[6] Takođe sam nailazio podatke da se nekih pobeda odricao zarad mlađih pilota, koji su tek započinjali da lete.
[7] Posle rata puk je rasformiran, a jedan od naslednika je Centar aviotehnike koji nosi Kožedubljevo ime, u čijem sastavu su i akro-grupe „Русские Витязи“, „Небесные гусары“ i „Стрижи“, koji su učestvovali na našoj poslednjoj vojnoj paradi, kada je došao i V. Putin u posetu.
[8] Pilot broda „Vostok 4“ (1962), i komandir broda „Sojuz 14“ (1974).
[9] Član 5. ekipe na ISS 1996. U otvorenom kosmosu je proveo 22 sata i 20 minuta.
