Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Iako je moje primarno interesovanje vezano prvenstveno za astronomiju i druge pridružene nauke, moja stara ljubav su avioni i slične letilice. Kada se sve to izmeša, kao kod mene, onda se neminovno povlače neke paralele i vide veze tamo gde ih drugi ni ne traže. Odatle vuku korene moja dosadačnja pisanja u oružju, raketnim avionima, raketama, propalim ali genijalnim planovima i ljudima, itd. (BURANSpiral, Mjasišćevljev "Projekat 48", Britanski šatl: HOTOL i "Skylon"...)Ovo će da bude jedan od nastavaka iz te serije. Osvrnimo se na kratak istorijat letećih bombi, koje će da evoluiraju do današnjih ubitačnih krstarećih projektila, čiju razornu moć sam pre desetak godina i sam osetio.

Navođene bombe danas većina vidi kao vrhunsko sofistikovano oružje u vojnim arsenalima svih svetsih sila, čija primena je otpočela u drugoj polovini Vijetnamskog rata a kulminirala tokom Zalivskog rata protiv Iraka  i „Pustinjske oluje" 1991. godine. I u agresiji protiv naše zemlje početkom devedesetih ovi projektili su nanosili veliku štetu ne samo vojnim ciljevima, već i civilnim, i to većim delom (to se tada nazivalo „kolateralnom štetom").

Ono što se često zaboravlja jeste to da su ove bombe prvi put ušle u okršaje pre 66 godina, i u odnosu na primitivnu tehniku iz koje su proizašle odmah postigle neverovatan uspeh i popularnost kod „jastrebova rata".

Prvi tehnološki počeci pametnih bombi[1] padaju u vreme neposredno pre i u prvim godinama Drugog svetskog rata, kada su nemački i američki inženjeri, nezavisno jedni od drugih (?), sprovodili tajna istraživanja na tu temu. Obe vojske su izvele brojne eksperimenate i napravile puno prototipova, ali je samo nekoliko modela bilo isprobano ili korišćeno u okršajima. To su na prvom mestu bili Ruhrstahl PC 1400X Fritz-X, Luftwaffeova raketna bomba Hs-293, US mornarička radarska leteća bomba ASM-N-2 „Bat", i US vazduhoplovna VB-1 Azon teledirigovana bomba.

Bomba kontrolirane putanje Ruhrstahl AG SD-1400X Fritz-X

Još pre rata, dr Max Otto Kramer (1903-86), koji je tada radio za DVL (Deutsche Versuchsansalt fuer Luftfahrt; Nemački institut za aeronautička istraživanja), otpočeo je sa eksperimentima na konstruisanju jedne bombe teške 250 kg koja bi imala spojlere upravljane daljinskim komandama. Uspeh je bio toliki da je tokom 1940. vazduhoplovstvo u Westfalenu, u fabrikama Ruhrsthal, pod njegovim nadzorom otvorilo proizvodnju navođenih slobodnopadajućih sistema PC 1400[2] za napade na neprijateljske ratne brodove. Nova bomba SD-1400X[3] je imala krstasta krila postavljena pod uglom od 28 stepeni raspona 1,35 m, i podeljeni prstenasti rep sa elektromagnetnim spojlerima za kontrolu leta. Eksperimenti sa pneumatičkim kontrolama spojlera su ukazali da se pri niskim temperaturama na velikim visinama javljaju određeni problemi, pa su napušteni. Prstenasta repna površina je izabrana da bi kočila pri velikim brzinama i time donekle ograničila krajnja brzina[4], čime bi se omogućilo preciznije nišanjenje - i pored toga krajnja brzina je uvek bila transsonična. Deo repa projektila je bio električki izolovan i služio je kao podesiva radio-antena.

Za upravljanje tokom leta korišćeno je 6 pari oscilirajućih elektromagnetnih spojlera, koji su se nalazili pozadi na repu: 2 para su korišćena za „pitch/yaw"[5] manevrisanje, a 1 par, povezan za žiroskop, za „roll" stabilizaciju. Njihova kontrola je vršena pomoću žiroskopa. Tada se tvrdilo da je uz veštog operatera moguća greška (CEP[6]) oko 10 metara, a da oko 90% bombi pada unutar 30 metara.

pb1_sm

Kliknite na crtež

Čelični penetrator bombe sadržao je tri unutrašnje cevi punjene sa ukupno 320 kgAmatol 50/50" eksploziva, sa mikroodlažućim udarnim upaljačem (znači da je ekspodirao unutar cilja, nakon probijanja.)

pb2_200 Slobodnopadajuća bomba SD 1400X upravljana iz aviona. Dužina bombe je bila 3,3 m a ukupna težina 1.650 kg. Na krajevima repa se vide markeri. Ako se idealno upravlja, mogla je da probije oklop debljine 130 mm.

Kao i njegov vršnjak Hs-293, i Fritz-X je bio navođen optički. U tu svrhu je na repnoj jedinici imao jasno vidljive svetleće markere („Leuchtstaz"). Koristeći preteču joysticka i standardni „Carl Zeissov" bombarderski optički nišan tipa „Lotfernrohr_7", operater je mogao relativno pouzdano da upravlja bombom. Upravljačku jedinicu na bombi, u koju je spadao komandni prijemnik, stabilizaciona petlja i senzori, pokretao je akumulator od 24 V. Tokom operacija, avion koji je lansirao bombu je slao upravljačke komande preko radio-predajnika tipa FuG-203 „Kehl I", dok je na bombi bio prijemnik tipa FuG-230 „Strassburg", koji je slao komande kontrolnim senzorima. Pre toga je korišćen Duran/Detmold FuG 208/238 žičani kontrolni sistem, gde su komande ka spojlerima prenošene na daljinu do 8 km kroz žicu debljine 0,22 mm, ali korišćenjem aviona taj način je napušten.

Zbog toga što su na visinama lansiranja vladale niske temperature, pre lansiranja je bilo potrebno sve kontrolne sisteme bombe zagrevati do najmanje 30°C. To je postizano uduvavanjem vrelog vazduha iz avio-sistema za odleđivanje u bombu neposredno pre otkačinjanja od aviona.

pb3
Fritz-X okačen o trup bombardera He-117. Bomba je bila obojena svetlo plavo, da bi se uklapala u kamuflažnu boju trbuha trupa aviona.

Klasičan profil lansiranja bombe SD-1400 uključivao je penjanje na visinu od 6.000 metara[7], uključivanje raketnog motora i otkačinjanje bombe, i preuzimnje kontrole i upravljanje palicom do udara u cilj.

Testiranje sistema budućeg Fritza-X otpočelo je u proleće 1942., a septembra iste godine oformljena je jedna specijalna jedinica, Erprobung & Lehrkommando 21, sa zadatkom da testira ovo tajno oružje. Prva gađanja su izvedena u Baltiku, potapanjem starih brodova-meta. Fritz-X je postao operativan u isto vreme kad i projektil Hs-293, i bio je daleko efikasnije oružje od njega, ali je bio kraćeg dometa i zahtevao je veću veštinu operatera. Prve bombe Fritz-X su isporučene eskadrili Gruppe III/KampfGeschwader 100. Montirane su bile na teške bombardere tipa Dornier Do-217 K2, i počele su sa upotrebom na Mediteranu 29. avgusta 1943. godine.

Tokom septembarskog iskrcavanja saveznika u Salernu, pogođena je američka laka krstarica klase Brooklin, USS Savannah, i tom prilikom je nastradalo skoro 200 mornara a brod je poslat na remont 12 meseci. Neposredno nakon toga, britanski bojni brod klase Queen Mary, HMS Warspite, teško je oštećen primivši tri pogotka Fritza-X. Italijanski bojni brod od 42.000 tona klase Vittorio Veneto, Roma, (glavni brod italijanske flote) pogođen je u skladište municije i za 20 minuta potonuo pogođen sa dve ovakve bombe[8]. Stradalo je 1.254 mornara i admiral C. Bergamini. Među ostale žrtve ove bombe spadaju i američka laka krstarica USS Philadelphia, kao i britanska laka krstarica HMS Spartan, i mnogi drugi, Fritz-X je takođe korišćen i prilikom rušenja mosta u Pontaubaltu u avgustu 1944., kada je zaustavljeno napredovanje američke 6. oklopne divizije, itd.

Do decembra 1944. napravljeno je 1.386 ovih zanimljivih bombi, od čega je 602 iskorišćeni za testiranja.

Jedreća bomba Hershel Hs-293

Prva iz porodice jedrećih bombi[9] koja je korišćena u borbi, i prva koja je usavršavana, bila je Hershelova Hs-293. Glavni mozak čitavog projekta bio je izuzetni prof. dr Herbert+A.+Wagner (1900-82), bivši inženjer u fabrici Junkers, koji je 1940. preuzeo već postojeći tim inženjera poput Reinharda Lahdea i Otta Bohlmanna (aeronautika), Wilfreda Hella (konstrikcija), i Josepha Schwarzmanna (elektronika), koji će kasnije učestvovati u razvoju radio-sistema za navođenje čiju ideju je dao Theodor Sturm iz „Stassfurter Rundfunk Gessellschaft". Upravo ova ekipa naučnika i inženjera zaslužna je za stvaranje prve operativne jedreće bombe.

pb4
Dornier Do-217 K-3 naoružan sapo jednom  wireless navođenom jedrćom bombom Hs-293D ispod svakog krila.

Herschelov tim iz Berlina je počeo sa razvojem još 1939. godine, razrađujući već započeti koncept fabrike "Gustav Schwartz Propellerwerke"[10]. Postojalo je više razvojnih prototipova, počev od Hs-293V-1 i Hs-293V-2/(kasnije FZ21) do Hs-293V-3, isprobanog sredinom juna 1940.

U to vrme težina bombi je morala da bude limitirana zbog organičene nosivosti tadašnjih Luftwaffeovih bombardera o koje su kačili projektile. Zato je napravljen prototip kome je pridodat raketni buster na tečno peroksidno gorivo tipa Walter HWK-109-507B. Njegov raketni motor je kao gorivo/oksidator koristio T-Stoff (vodonik-peroksid) i Z-Stoff (vodeni rastvor kalcijum ili kalijum permanganata), a nosio je i bocu komprimovanog vazduha za ubrizgavanje mešavine u reakcionu komoru. To je stvaralo početnih 590 kp (5,78 kN) potiska, koji je 10 sekundi kasnije opadao na 400 kp. Time je projektil dobijao dodatnih 200 km/h, čime je prestizao noseći avion i omogućavao operatoru vizuelnu kontrolu.

Osnovnu bojevu glavu ovog oružja činula je standardna Luftwaffenova bomba od 500 kg, SC-500 (Sprengbombe Cylindrisch), sa 300 kg eksploziva „Trialen 105" (15% RDX[11], 70% TNT, 15% alumo-praha), i udasnim upaljačem. Kasnije će da se ispostavi da je izbor ovakve bojeve glave bio glavni nedostatak pri postizanju još boljih efekata na manje vojne brodove i transportere.

Osnovni koncept letilice je bio srednjekrilac monoplan, sa malo opuštenim krilima, i sa busterom okačenim ispod na vertikalne držače.

pb5

pb6
Hs-293. Ukupna dužina: 381,9 cm; raspon krila: 310,0 cm; površina krila: 2,4 m2; max. brzina: 260 m/sec; težina pri lansirnju: 1.045 kg; težina pri udaru: ~967 kg.

Sistem za navođenje se oslanjao na „Horn" žiroskop, OPTA dekoder kontrolnog radio-signala, prijemnik radio-komandi FuG-230b/E230 „Strassburg", svi pokretani akumulatorima DEAG, i koristii „Hornasserove" solenoide za pokretanje elerona i elevatora.

 

 

pb7_200 Posada uči na simulatoru kako se upravlja sa navođenom bombom Hs-293.

Tokom operacija, noseći avion je slao komande uz pomoć FuG-203 „Kehl III" radio-predajnika, a primao ih je prijemnik FuG-230b i pretvarao u upravljačke komande. Upravljački uređaj je radio na 18 kanala na frekvencijama 48,2-49,9 MHz, što je teorijski značilo da je moga da prati više različitih projektila bez interferenci. To je bio prvi slučaj korišćenja sistema za navođenje tipa Command to Line-Of-Sight (CLOS, kada je cilj u vidnom polju projektila) ikada korišćen. Na repu oružja se danju nalazilo 5 markera crvenog plamena (noću su bile trepćuće lampe) koji su pomagali operatoru u navođenju ka cilju.

Prema podacima, kada se jedreća bomba Hs-293 izbacivala sa visine od 1.400 m, domet joj je bio oko 12 km, a sa 6.000 m domet je bio oko 16 km (brzina između 435 i 900 km/h). Projektil nebi bio upravljiv ako bi leteo pod uglom većim od oko 30 stepeni ,jer bi mu tada brzina bila prevelika.

 

pb8
Problem je bio što avion prilikom lansiranja mora da smanji brzinu za 25%, da leti pravo i ravno, bez manevara, te time postaje ranjiv za protivavionsku odbranu.
Prilikom otkačinjanja, Hs-293 je padao za oko 90 m pre nego što je raketni motor dostizao maksimalni potisak.
pb9
Na ovoj i prethodnoj slici Heinkel He-111H izvodi probno lansiranje bombe Hs-293A. Raketni motor Walter je već proradio.

Model Hs-293A-0 je ušao u proizvodnju u novembru 1941., a već u januaru sledeće godine pojavila se naprednjija verzija, Hs-293A-1. Za prvo testiranje odbacivanja bombe 1941. godine korišćen je bombarder Heinkel He 177A-o, a za kasnija dva uspešna testa par aviona He 177A-1 „Greif" („Grifon").

Radi protivbrodnih akcija, i ove bombe su, kao i Fritz-X, bile u naoružanju mediteranske eskadrile KampfGeschwader 100 (KG 100), i francuske KG 40.

Zvanično, prva upotreba ovog oružja bila je 25. avgusta 1943., kada su bombarderi Do-217 E-5 iz eskadrile II/KG 40, stacionirani u Colognu, napali britansku podmorničku patrolu u Biskajskom zalivu i oštetio brodove HMS Landguard i Bideford. Dva dana kasnije, u napadu 18 Do-217 potopljena je korveta HMS Egret i ubijeno 194 mornara, što je bilo prvo zvanično potapanje jednog broda jedrećom bombom.

Tokom 1944., posle poznatog „dana D", jedan Do-217 je na francuskom poluostrvu Cherburg napao mostove na rekama See i Selume, u pokušaju da se zaustavi savezničko utvrđivanje. Samo jedan most je oštećen, ali je u napadu izgubljeno 6 napadačkih aviona.

U ostale napade letećih bombi Hs-293 treba ubrojiti potapanje razarača RHS Vasilisa Olga u septembru 1943., razarač HMS Interpid potopljen u Egejskom moru, takođe u septembru 1943., oštećenje fregate HMS Jevris u januaru 1944., potapanje razarača Boadice u junu 1944. i td. Ukupno, do kraja rata, ovim oružjem je oko 400,000 tona brodovlja poslato na dno.

Operacija iskrcavanja Britanaca i Amerikanaca u Italiju otpočela je 9. septembra 1943. („Operacija Avalanche"). Ubrzo su zauzeli bitni aerodrom u Fođi (Foggia, odmah iznad italijanske „pete"), i tamo zarobili netaknute bombe Fritz-X i Hs-293 Serije A, kao i celokupnu njiihovu opremu. To im je omogućilo da ubrzo naprave ometače za radio-navođenje bombi, koje je 15. Amerika vazduhoplovna armija[12] odmah ugradili u svoje avione.

Ubrzo je kao odgovor na ometanje prijemnika FuG-230b napravljena verzija Hs-293B, koja je koristila navođenje uz pomoć žice, i koja je u tu svrhu na kraju repne jedrilice imala 2 kalema kabla duge po 12 kilometara. Radio-odašiljač FuG-207 „Dortmund" i prijemnik FuGz-237 „Duisburg" su zamenjeni radio-uređajem tipa „Kehl III"/FuG-203b. Broj bombi tipa Hs-293B koje su proizvedene i korišćene u borbi se razlikuje od izvora do izvora.

Sledeća verzija je bila Hs-293C. Tih projektila je napravljeno relativno malo i oni su služili za napad na brodove ali ispod linije gaza brodova. Ovaj neuspeli koncept razvio se u Hs-294 torpedni avio-sistem, koji će tek mnogo godina kasnije da usavršavaju sve napredne vojske sveta. Nemački izvori govore o proizvodnji preko 160 varijanti bombe Hs-294, ali nema izveštaja o njenom praktičnom korišćenju.

pb10
Hs-293D sa kamerom. Uspevala je da šalje sliku kontrolorima u avionu.

Verzija Hs-293D predstavlja važan razvojni korak, jer je predstavila bombu sa ugrađenom TV kamerom[13] u nosu čiji prijem je praćen iz aviona, čime su mogli da budu gađani i ciljevi pokriveni oblacima. Ova varijanta je bila drugačija i zbog montirane dipolne video-antene tipa „Yagi-Uda" na repu bombe, i zbog izmenjenog nosa radi ugradnje objektiva kamere. Prvi uspešan pokušaj ikorišćenja zveden je avgusta 1944., korišćenjem „Seedorf 3" i „Tonne 4a" uređaja za navođenje. Napravljeno je 255 komada, a najmanje jedan izvor tvrdi da je jedan britanski brod pogođen sa letećom bombom tipa Hs-293D.

pb11

Verzija Hs-293E je bila unapređeni model C, i napravljeno ih je samo 18. Razvoj Hs-293F[14] sa delta krilima i bez repa napušten je krajem 1943. godine. Verzija Hs-293G, napravljena za pikirajuće napade i opremljena sa termičkim tragačem, nikada nije dovršena. Napravljeno samo 10 komada.

Hs-293H je bio pokušaj da se verzija Hs-293A adaptira u projektila vazduh-vazduh radi napade na guste formacije bombardera. Bila je opremljena sa dva Walter HWK-109-542 ili Schmidding 109-513[15] raketna motora na tečno gorivo, akustično-magnetnim detonatorom i novim kompletom za teledirigovanje. Napravljeno je svega 8 komada[16].

Konačno, poslednja verzija Hs-293I je trebalo da ima veću bojevu glavu, ali njena proizvodnja nikada nije privedena kraju.

Inovacije i složenost projektila Hs-293 ogledala se u čestim kvarovima uređaja i greškama u proizvodnji, što je imalo za posledicu oko 25% neuspelih lansiranja i 40% uspešnosti pogodaka. Hs-293 su nosili veliki četvotomotorni bombarderi Focke-Wulf FW-200 „Condor", Heinkel He-177 „Greif", Heinkel He-111 i Dornier Do-217K, modifikovani i sa nekim dodatnim instalacijama, kao što su odvodi vrelih avionskih gasova do raketnih motora radi zagrevanja pre lansiranja.

Na kraju da zaključimo, Hs-293 je bilo korisno oružje, ali je rad na previše verzija i podvarijanti sprečio usavršavanje osnovnog modela.

Navođene bombe ATSC VB-1/VB-2 „Azon" i VB-3/VB-4 „Razon"

Bombe iz serije Azon predstavljaju prve američke navođene, tzv „pametne" bombe koje su se našle u upotrebi, i predstavljale su savremenike pomenutih nemačkih bombi Fritz-X i Hs-293.

VB-1 Azon (VB znači „Vertical Bomb", a Azon „Azimuth Only"), predstavljao je radio-komandama kontrolisani repni nastavak pričvršćivan na standardnu bombu M44, a kasnije na AN-M56 bombu od 450 kg. Azon je ušao u proizvodnju 1943. godine, nakon što su za potrebe Servisa američke vazduhoplovne tehničke komande (ATSC) projekat razvili major Henry J. Rand i Thomas J. O'Donnell.

Azon je proizvođen sve do decembra 1944.[17] i za to vreme je napravljeno preko 15.000 komada. Bio je u naoružanju sve do februara 1994. Tokom II sv. rata Amerikanci su između ostalog koristili ove bombe za uništavanje blokada na Dunavu, gađanje vijadukta Avioso kraj Verone (19. aprila '45.), a naročito u Burmi za uništavanje brojnih železničkih drvenih mostova[18] koji su bili od vitalne važnosti za japansku vojsku. Tokom te kampanje je sa 493 bombi uništeno 27 mostova, uključujući i famozni most na reci Kwai, o čemu je snimljen i odličan film sa nezaboravnom muzikom.

Azon je imao osmougaona prstenasta radiom kontrolisana 4 pokretna krilca, što je omogućavalo korekturu vertikalne putanje u dve ravni, a samim tim i navođeni pad. Za njenu stabilizaciju su korišćeni ugrađeni žiroskopi i teledirigovani sistemi koje je pokretala baterija svega 3 minuta, ali je i to bilo dovoljno za pad sa visine od oko 1.500 metara. U optičkom praćenju samog leta bombe operatorima su pomagali dimno-svetleći markeri jačine 600.000 candela. Za izbacivanje Azona korišćeni su prepravljeni teški bombarderi B-24 „Liberator", i to svega 10 posada iz 458. Bombarderske grupe.

Uporedo sa Azonom, ATSC je razvijao i mnogo složeniji Razon, koji je koristio dvostruki upravljački radio-kanal za domet i za azimut.Verzija VB-3 je bila bazirana na bombi od 450 kg, a VB-4 na bombi od 900 kg. Rezoni su imali dupla prstenasta krilca, od čega su zadnja korišćena za upravljanje. Tokom 1945. proizvedeno je oko 3.000 ovih bombi, ali ono nije značajno korišćeno sve do Korejskog rata, kada su B-29 „Supertvrđave" nosile i do 8 bombi, uglavnom za uništavanje mostova.

Od 489 Rezona korišćenih u Koreji, 32% je imalo nekakve kvarove i probleme.

Verzija VB-5 je bila derivat Azona sa optičkim tragačem, ali nikada nije ušla u proizvodnju. VB-6 Felix je koristio infracrveni tragač, ali je i ovaj projekat otkazan 1945. godine.

Douglas VB-9 je bila radarski navođena jedreća bomba sa krstastim krilcima, ali je takođe otkazana 1945. godine. VB-10/VB-11/VB-12 Roc je imala dvostruka prstenasta krilca, sa TV, termičkim i navođenim komandama. Sve tri verzije su otkazane početkom 1945.

pb12

VB-1

pb13

VB-2

pb14

VB-3

pb15

VB-13

pb16

Model za testiranje YASM-A-1 Tarzon. Dužina: 6,40 m; prečnik: 0,97 m.

Najdeblji član ove porodice je bio Bell VB-13/ASM-A-1 Tarzon, koji je koristio RAF-ovu navođenu penetrirajuću bombu „Tallboy" od 5.443 kg[19]. Imao je dvostruka kružna krilca, a za teledirigovanje je koristio predajnik AN/ARW-38 a kao prijemnik AN/URW-2. Kao i njegovi nemački i američki prethodnici, u repu je imao signalne svetleće markere radi kontrole upravljanja. Tarzon je korišćen u Koreji, i u akcijama je pogodio 6 mostova.

Jedreća bomba SWOD MK 9/ASM-N-2 „Bat"

Smatra se da je SWOD MK 9 (Special Weapon Ordnance Device) „Bat" radarski navođena jedreća bomba bila najnaprednija od svih ranih navođenih bombi. Američka mornarica je razvila ovo oružje kao efikasno oružje protiv brodova, sa sekundarnim ciljem da uništava obalske mete dobrog radarskog kontrasta, kao što su bila skladišta nafte, brodogradilišta i magacini. „Bat" („Slepi miš") je bilo prvo navođeno oružje tipa „fire and forget"[20], i prvo radarsko protivbrodsko oružje.

Tokom 1942. Amerikanci su već počeli da rade na radarski navođenim protivbrodskim jedrećim bombama. Prvi projekat se zvao „Pelican", i mogao je da se nakači na bombe različite veličine i snage. Prve verzije su koristile poluaktivni radar, ali i pored početnih uspeha, projekat je okončan 1944. godine zbog nedostatka nosećih aviona. Zbog toga što je projektil sam sebi slao radarske signale, nazvan je „Slepi miš", i dobio je oznaku SWOD MK 9 („Pelican" je označen sa SWOS MK 7).

„Bat" je koristio aktivni radarski uređaj na S području[21], koji su razvili „Bell Telefone Laboratories", i bojevu glavu od 450 kg sa udarnom iglom. Ovo oružje teško 770 kg je izbacivano sa srednjih visina, i išlo je samo ka cilju kada je radarski zrak aktiviran. Mornarica je napravila 2.580 ovih bombi i koristile su se sve do početka pedesetih godina.

pb17
Od 1948. „Bat" je preimenovan u ASM-N-2. Dužina: 3,63 m; raspon krila: 3,05 m; težina: 850 kg; brzina: 480 km/h; plafon leta: 8.000 m; domet: 32 km.

Glavni noseći avion je bio Convair PB4Y-2B „Privateer", jednorepa produžena varijanta teškog bombardera B-24 „Liberatora".Prevateeri" su mogli da ispod svakog krila okače po jednog „Slepog miša". Kasnije su ove bombe kačene i na avione tipa F4U-4 „Corsair", SB2C „Helldiver", PBM „Mariner", JM-1 „Marauder", PV-1 „Hudson" i PB-1 „Flying Fortress".

Sa istorijskog gledišta, ova bomba je bila preteča bezbrojnih budućih radarski navođenih protivbrodskih projektila koji se i danas uveliko koriste.

pb18

pb19
Mornarički patrolni bombarder PB4Y-2 „Privateer" naoružan sa dve SWOD MK 9 „Bat" jedrećim bombama.

 

 



[1] Za razliku od konvencionalnih, čeličnih, gravitacionih, „glupih" bombi.

[2] Ruhrsthal SD 14000 (Spitterbombe, Dickwanding, 1400 znači „fragmentaciona bomba tankih zidova od 1400 kg"). Pojavljuju se i druga imena, kao Kramer X-1, PC 1400X ili FX 1400.

[3] „X" je označavalo da je rep bombi bio u obliku krsta.

[4] Najveća hipotetička brzina nekog tela u datim uslovima težine i potiska ako neograničeno ponire kroz vazduh ujednačene gustine i po zadatoj putanji.

[5] Radi se o trodimenzionalnom manevrisanju, poznatom i kao Tait-Bryanovim rotacijama. „Pitch" upravlja nosem letilice gore-dole, „Yaw" upravlja trupom letilice levo-desno, a „Roll" upravlja krilima letilice gore-dole.

[6] Circular Error Probable je zamišljeni krug oko cilja dovoljno velik da više od 50% bačenih bombipadne. U II s. rati CEP je bio oko 1 km, a u Persijskom zalivu i kod nas 2 metra!

[7] Oružjni sistemi nisu funkcionisali ako je bomba bila bačena sa visine manje od 5.000 metara.

[8] U napadu je korišćeno 6 aviona Do-217, a poleteli su sa aerodroma u Istri.

[9] Prema američkoj vojnoj enciklopediji, jedreće rakete su sve one koje su opremljene nekom vrstom aerodinamičkih peraja koja im omogućavaju potisak i time im omogućavaju povećavanje dometa do cilja, a izbacuju se iz aviona.

[10] Ovaj sistem je za održavanje zadatog kursa koristio autopilota.

[11] Poznati eksploziv ciklotrimettilentrinitramin, poznat i pod imenima, ciklonit, heksogen, i T4.

[12] Ta armija je (između ostalog) napadala i naftna polja u Rumuniji, i tom prilikom preletala našu zemlju. Mnogi piloti koji su u povratku padali i preživljavali, bili su iz tih eskadrila. Nakon rata, Amerika se zahvalila našoj zemlji na svemu što su uradili za njihove pilote.

[13] Radi se o uređaju K11, sa slikom od 224 linije i sa frekvencom od 50 slika u sekundi.

[14] Ovaj model je imao dva Schmidding SG 33 raketna motora, sa potiskom od 1.855 kp za 3,5 sekunde.

[15] Imao je potisak od 600 kp, radio je 11 sekundi i bio težak 133 kg. Domet TV signala je bio oko 4 km.

[16] Postojala je i varijanta Hs-293HV-5, koja je trebalo da bude okačena za mlazni dvomotorac Arado-234, koji je mogao da leti brzinom od preko 700 km/h.

[17] Amerika je bila u ratu sve do 2. septembra 1945. godine.

[18] Pruga dugačka 420 km, bila je poznata i kao „Pruga smrti", a od 1942. je spajala Burmu (danas Mjanmar) i Tajland. U njenoj gradnji je učestvovalo 180.000 azijskih radnika, i 60.000 ratnih zarobljenika, od čega je umrlo 90.000 azijata i 16.000 zarobljenika, uglavnom Britanaca.

[19] Ovu bombu je konstruisao Barnes Wallis. Bila je duga: 6,35 m; prečnik: 0,85 m.

[20] Nakon lansiranja nije bilo potrebe za intervencijom operatera.

[21] Između 2 i 4 GHz. Danas ga koriste i u Nasi za komunikaciju sa spejs šatlovima i Međunarodnom stanicom (ISS).

Izvor:

http://www.ausairpower.net/WW2-PGMs.html

 

 

 

 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

 

leksikon 190 

akl18 baner


stranica posmatraci

CURRENT MOON


tvastronomija18