Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

U Torontu živi nekrunisani kralj astronoma-amatera, specijalizovan za posmatranje satelita i analizu njihovih orbita. Najviše ga interesuje pronalaženje i praćenje objekata na tajnim i neobjavljenim orbitama, njihova identifikacija i praćenje ulaska u orbitu. Često su to špijunski sateliti, o kojima ni stručnjaci ne znaju praktično ništa... Do sada je razotkrio bezbrojne vojne tajne, ali se najviše ponosi što je otkrio da je šatl u misiji STS-38 tajno lansirao u to vreme super-secret satelit serije „Prowler“. Deo je male ali posvećene grupe amatera koja trenutno prati više stotina špijunskih satelita SAD, Japana, Izraela, Nemačke i Francuske, i te informacije kači na sajt SeeSat-L (satobs.org). On se zove Ted Molczan. Evo jedne njegove zanimljive priče.

sp1

Negde pred zoru prvog dana rata u Golfskom zalivu 1991. godine, tišinu skromne spavaće sobe Teda Molczana (čita se Molčan) u Torontu narušio je reski zvuk telefona. Molczan je bio budan sve do 03:30 jer je pratio TV-snimke gađanja Bagdada projektilima „Tomahawk“, tako da je bio potpuno grogi kada ga je telefon trgao iz sna. Duboki muški glas sa jakim akcentom mu reče: „Znam da se bavite praćenjem satelita. Zainteresaovan sam za trgovinu.“ Tajanstveni glas je ponudio Molczanu informacije o orbitama konstelacije od osam američkih satelita. U zamenu, zatražio je orbite CIA-inih satelita KH-11Keyhole“ – oni su iz kosmosa mogli da vide objekte male poput futbala a slali su digitalne slike visoke rezolucije Iraka i Kuvajta direktno američkim vojnim snagama.

Čovek se nije izvinio što je zvao tako rano niti je rekao zašto mu trebaju takve informacije. Ali jedna stvar je bila očigledna: obratio se pravom čoveku.

Molczan, konsultant u jednoj domaćoj kompaniji za očuvanje energije, bio je poznat po svojoj veštini u neobičnijem hobiju. U slobodnom vremenu, voleo je da uzme dvoglede i štopericu i ode na balkon svoje zgrade i prati tajne američke špijunske satelite. U to vreme bilo je na hiljade aktivnih amatera-osmatrača satelita, ali Molczar je bio vođa nezvanične grupice od dvadesetak ljudi koji su se specijalizovali za tzv. „black“ (crne) satelite, čije su se orbite krile a njihovo postojanje obavijano velom tajne. Molczan i njegova grupa su pratili nekih 140 tajnih američkih satelita, poput radarskog satelita „Lacrosse“, koji je gledao kroz oblake i pomrčinu i pravio vanredne slike meta na Zemlji[1].

Osmatrači, okupljeni oko websajta nazvanog Heavens-Above i mejling liste nazvane SeeSat-L, raspolažu impresivnom kolekcijom informacija i iskustva. Tokom više od dve ipo decenije igraju sofistikovanu igru mačke i miša sa američkom Nacionalnom istraživačkom službom NRO, agencijom za špijunažu uz pomoć satelita. Da bi koordinirali svoje napore, amaterski posmatrači iz Evrope, Severne Amerike i Južne Afrike prate satelite u različitim fazama njihovog leta i ekstrapolacijom dolaze do vrlo preciznih dimenzija njihovih orbita. Zaprepašćujuće je da usprkost skromnim resursima hobista – većina osmatranja vrši povremeno i sa svojih balkoma ili dvorišta sa opremom koju može svako da kupi u prvoj radnji – oni su ipak dovoljno dobri da zapaze skoro sve što NRO, sa zvaničnim budžetom od preko $7 milijardi, lansira u kosmos. To je, naravno, i bio razlog zbog koga je misteriozni glas želeo da se dogovara.

Molczan je odgovorio čoveku da ne poseduje sveže informacije o satelitima KH-11 jer se većina njegovih kolega nalazi na severnoj hemisferi a da su „Keyholesi“ zimi „van akcije“, sakriveni u Zemljinoj senci. „Upitao sam ga ko je on ustvari,“ priseća se Molczan. „On se nasmejao i odgovorio, 'Recimo da kažemo da se nalazim južno od tebe'.“

Razgovor je trajao samo tri minuta, ali Molczan kaže da ga i dalje progoni. To ga je nagonilo da razmisli o tome šta bi se desilo da te informacije koje on sakuplja „iz hobija“ padnu u pogrešne ruke.

Ali, do sada ta zabrinutost nije promenila način njegovog rada. Petnaest godina nakon tog uznemirujućeg poziva, Molczan i mreža su razvili skoro zoološki katalog brojnih tajnih kreatura koje se presijavaju na jutarnjem nebu – i sve to postavili online. Ali postojao je jedan satelit o kome Molczan nikad nije uspeo da dobije informacije kakve je želeo. Kao što se to nekad događa, taj satelit jednostavno nije uspevao da pronađe.

Od ranih devedesetih, započeo je lov na novi, supertajni satelit koji je postao neka vrsta belog kita za posmatrače i izvor znatnih kontroverzi na Kapitol Hilu[2]. Pod šifrovanim imenom „Misty“, radilo se o multimilijarderskom „stealth“ foto-izviđačkom uređaju za čiji razvoj je CIA-i i NRO-u trebala čitava decenija a bio je dizajniran tako da bude nevidljiv za Sovjete. Započeo je putovanje oko Zemlje u februaru 1990. godine, kada je lov na njega počeo da opseda amatere još puno narednih godina. Godine 1999. lansiran je i drugi satelit istog tipa.

Ko je Ted Molcyan?

Živi u Torontu, sa dve mačke, na 23. spratu solitera. Veliki je čovek, skoro dvometraš, masivan, sa preko 60 godina, sa dugom prosedom plavom kosom i šiškama preko čela. Sve slobodno vreme provodi baveći se svojom kolekcijom dvogleda, među kojima se izdvaja „Swift“ 25×100.

Za njega bi se moglo reći da je dete kosmičke ere. Kada je u aprilu 1961. Juri Gagarin odleteo u orbitu, Molczanov otac je isekao sliku sovjetskog kosmonauta iz novina i dao je 7-godišnjem Tedu. „Bio sam totalno otkačen klinac. 'Bitlsi' su harali po svetu, ali za mene ništa nije postojalo. Moj život je bio 'Apollo',“ pričao jekasnije. Pretvorio je jednu od soba roditeljske kuće u svoje svetilište posvećeno kosmosu, sa isečcima iz časopisa „Life“ i ogromnom mapom Meseca. Čak i pre nego što je znao imena sazvežđa poznavao ih je po obliku, i pratio je taj svojevrsni Roršah na noćnom nebu. „Ali ideja da ljudi mogu da odu tamo bila je za mene nešto novo. Razmišljao sam, ljudi su o tome maštali stolećima, a to se dešava baš sada, kada sam ja tu.“

Jedne letnje noći 1968, baš u vreme kada je Molczan pao prvu godinu gimnazije, stajao je na pločniku ispred kuće i gledao u nebo. Nisko na zapadnom nebu ugledao je satelit koji je na nebu ispisivao luk u pravcu juga. Objekat je bio toliko jasan da je pomislio da bi mogao da ga prepozna ako bi ga video ponovo, pa je odlučio da mu odredi orbitu i pokuša da predvidi njegov povratak.

Posle par sati grubih proračuna, mladi Molczan je otkrio trajanje jedne orbite i broj stepeni za koliko će se Zemlja okrenuti tokom tog perioda. Pretpostavivši longitudu prolaska prethodne večeri, predvideo je da će satelit preći nebom istočno od njegove kuće 15-ak minuta nakon zalaska Sunca. Tačno u to vreme Ted je izašao napolje i pogledao gore. Bio je tamo, blješteći visoko na jugoistoku. Lovac na satelite je bio rođen.

sp2
Moja oprema je skromna – stvar je u glavi! Dvogledom montiranim na tronožac sa tečnim postoljem pratim objekte i merim njihov položaj u odnosu na poznate zvezde. Treme merim štopericom sa 200 split-time memorijom, koju ručno sinhronizujem da bi dobio što precizniji vremenski signal“.

Američki špijunski sateliti fotografišu ciljeve na tlu, presreću komunikacije prijatelja i neprijatelja, love znakove nuklearnih testiranja ili ispaljivanja projektila, i još trista čuda za koje komanda smatra da predstavljaju pretnju njihovoj demokratiji. Tokom 60-ih, sateliti klase Corona[3] su uverile vladu da su malo preterali u procenama sovjetskog napretka u trci u naoružanju. Tokom konflikta u Iraku, a kasnije i u Srbiji, američki sateliti su svakodnevno premrežavali teritoriju. Tradiicionalno, špijunske operacije sa neba obavljaju se u 'senci': iako je tokom proteklih pet decenija US potrošila preko $300 milijardi[4] na špijunske satelite, vlada čak nije priznavala da NRO postoji sve do 1992. godine.

Poricanje postojanja ogromne obaveštajne birokratije sa hiljadama zaposlenih koji svakodnevno putuju i parkiraju ispred svog sedišta u ogromnoj zgradi u blizini Međunarodnog aerodroma u Dullesu izgledalo je jednako jalovo kao uzaludni pokušaji NRO-a da njihovi sateliti ostanu neprimećeni. Za početak, tu je njihovo slanje u orbitu: lansiranje raketa „Atlas“ ili spejs-šatlova sa uobičajenih lokacija, kao što su Vazduhoplovna baza Vandenberg ili Kenedijev kosmički centar, predstavljaju spektakularan događaj, vidljiv kilometrima okolo. Pojedinosti o mnogim od tih lansiranja objavljivali su se nedeljama unapred u flagship magazinu „Aviation Week & Space Technology“ – ili „Av Leak“, što su hobisti dobro znali.

Dalje, prosečni špijunski satelit je veličine autobusa i prekriven je „Mylarom®“ ili nekim sličnim sjajnim termoizolacionim materijalom koji reguliše njegovu temperaturu, a koji u kosmosu reflektuje Sunčevu svetlost. „Problem je što je kosmos transparentan,“ izjavio je Jeffrey Lewis, istraživač Centra za međunarodne i sigurnosne studije Univerziteta Merilend. „To je nemoguće izbeći [njihovu detekciju].“

U zavisnosti od veličine, konstrukcije i orbite, sateliti su u stanju da reflektuju dovoljno svetlosti da budu vidljivi i golim okom. Tako da iako je NRO lansirao crne satelite nadajući se da ih ruski sistemi za praćenje neće uspeti da detektuju, neke od njih su povremeno uočavali čak klinci poput Teda Molczena, ili bilo ko ko bi pogledao u noćno nebo.

Za Ameriku, saznanje da drugi znaju tačno vreme kada će njihove 'oči' biti iznad njihovih glava, predstavljalo je veliki strateški problem. Indijski nuklearni testovi u Radžastanskoj pustinji 1998. godine uhvatili su američke obaveštajce nespremnim, jer su Indusi precizno poznavali orbite američkih satelita[5] pa su svoje operacije prikrili, prilagođavajući ih tome. U avganistanskim pećinama u kojima se krila Al-Kaida, američke snage su otkrili dokumenta sa detaljnim rasporedom prolazaka špijunskih satelita. Tokom Hladnog rata, 1978. godine, mladi službenik CIA, William Kampiles, prodao je Sovjetima tehnički priručnik koji je opisivao konstrukciju i rad satelita KH-11 – aparata čije je orbitne informacije tražio Molczanov tajanstveni sagovornik. Kampiles je osuđen za špijunažu i oruđen na 40 godina[6].

Kada je Molczen „otkrio“ svoj prvi satelit, saznao je da preko okeana skromna grupa profesionalnih i amaterskih posmatrača iz Britanije već osmatra sve veću gužvu u kosmosu. Jedan od njih je bio Britanac Russell Eberst, koji je radio u odseku za praćenje satelita Kraljevske opservatorije u Edinburgu. Trinaest godina stariji od Molczana, sakupio je više podataka o tajnim satelitima nego bilo koji živi tragač tada.

Kada su nebesa postala prenaseljena a trajektorije satelita počele da se presecaju, Amerikanci su počeli da objavljuju orbite većine svojih vojnih i obaveštajnih satelita. Eberst i njegove kolege su pratili ove letilice i obavljali druga naučna istraživanja, pokušavajući da odrede gustinu gornjih slojeva atmosfere i unaprede saznanja o Zemljinom obliku i gravitacionom polju. Ali 1983. Amerika je promenila pravila.

U junu, Reganova administracija je prestala da objavljuje većinu navedenih orbita, nadajući se, ispostavilo se bezuspešno, da će ih sakriti od Sovjeta. No odluka je izazvala očito neželjenu posledicu: postala je „nesvesno izazov za amatersku mrežu osmatrača,“ pričao je Eberst, „koji su poželeli da vide mogu li da prate orbite tih 'tajnih' objekata.“

Molczan je uvek insistirao da hobisti nisu motivisani politikom već tehničkim izazovom da posmatraju nešto skriveno. „Ja poštujem pravo svakog da ne objavljuje orbitne elemente svojih satelita,“ pričao je, „ali i oni moraju da poštuju moje pravo da želim da shvatim šta ti elementi kriju. Sebe vidim kao hobistu koji obožava da rešava tehličke probleme i time pomognem da se poveća znanje o kosmičkim letovima, ali i transparentnost o aktivnostima i kosmosu.“

Nedugo nakon što su SAD počele da kriju veliki deo špijunskog kosmičkog programa, Molczan je stupio u kontakt sa UK posmatračima; u međuvremenu, britanska vlada je nastavila da polako gasi svoje servise za satelitsko predviđanje. To je međunarodnom bratstvu visokokvalifikovanih satelitskih tragača ostavilo dovoljno vremena da otkriju sve što je do tada bilo sakrivano. Sa pojavom Interneta, posmatrači su mogli da razmenjuju beleške i postavljaju svoja zapažanja u realnom vremenu. Igra je počela.

  1. februara 1990. NASA je lansirala šatl „Atlantis“ iz Kenedijevog kontrolnog centra, sa top-secret tovarom sa oznakom „USA-53“[7]. „Aviation Week“ je prijavio lansiranje, a amaterski posmatrači su pratili šatl i njegov satelitski teret tokom sva tri dana provedena u orbiti. U Škotskoj, Russell Eberst je takođe pratio operaciju, kao i grupa osmatrača koje je regrutovao Molczan da bi pratili satelit sa Aljaske i iz Jukona i Severne teritorije u Kanadi. „Aviation Week“ je otkrio da se radi o izviđačkom satelitu za digitalno fotografisanje; posmatrači su zaključili da će biti sličan „Keyholeu“. Ali kada su ugledali satelit, primetili su da je neuobičajeno sjajan, dajući im prvi nagoveštaj da se radi o nečem vrlo posebnom.

17 dana po lansiranju, 16. marta, sovjetski mediji su objavili da se na „USA-53“ dogodila eksplozija i da su komadi detektovani u orbiti. Nekoliko sledećih jutara Molczen je satima sedeo na krovu svoje zgrade, skenirajući horizont u potrazi za satelitom. „Smrzlo mi se dupe,“ pričao je kasnije, „ali nisam našao ništa“.

sp3
Spejs-šatl mili 25. januara 1990. ka lansirnoj rampi da bi poneo satelit „Misty“ u orbitu. Zadatak satelita je da špijunira Ruse i pomogne vojnu operaciju „Pustinjska Oluja“. Lansirna trajektorija ovog šatla je bila jedinstvena, te je omogućila dosezanje orbitnog nagiba od 62°, iako je normalna maksimalna inklinacija šatlovih letova bila 57°. „Atlantis“ je leteo po trajektoriji nazvanoj “pseća noga“ duž normalnog azimuta, a onda je iznad okeana izveo oštar manevar skretanja. Taj manevar je znatno umanjio performanse šatla, ali je bio jedini način da se satelit postavi na određeno mesto. Međunarodna pravila letenja zabranjuju izvođenje takvih manevara iznad teritorija drugih zemalja ili tamo gde žive ljudi, ali to je CIA i ona je to uradila iznad Kanade i iznad near Cape Hatterasa i Cape Coda.

sp4
Crtež iz patentnog zavoda CIA-nog tajanstvenog satelita 'USA-53'. Izgleda da se radilo o prvom satelitu kojim je moglo da se upravlja. U patentu piše da je satelit „nevidljiv za bilo kakve senzore sa zemlje ili vazduha“, jer je izgleda imao blještavu laganu oplatu koja je namerno „eksplodirala2 i omogućila satelitu da promeni pravac i sakrije se. U novembru 1990. je promenio orbitu, promenio nagib za 1,2°, i period sa 9 na 3 dana. Amateri su ga ponovo uhvatili 1996-7. na orbiti nagiba 66,2° i sa periodom od 99,4 sata. Satelit je verovatno pao 1997, možda posle lansiranja „USA-144“ („Misty-2“?).

Ono što posmatrači nisu znali to je da se u šatlu ne nalazi još jedan KH-11. Radilo se o novoj klasi „stealth“ satelita pod šifrovanim imenom „Misty“, konstruisanom da lete nevidljivi. Zapravo, Jeffrey Richelson, visoki saradnik Arhiva za nacionalnu sigurnost, smatra da je ta „eksplozija“ možda bila samo mamac koji je odveo Sovjete na pogrešan trag i omogućio da satelit (za njih) nestane[8].

Posmatračima je ideja da se radi o „nevidljivom“ satelitu bila smešna jer je bio tako uočljivo sjajan. Ali on je ubrzo po lansiranju nestao, i nisu mogli da ga pronađu sve do oktobra, kada je Eberst uočio vrlo sjajan objekat na nepoznatoj orbiti iznad Edinburga. Razgovarao je sa Pierrom Neirinckom i Danielom Karsherom, posmatračima iz Francuske, koji su takođe uočili nepoznati objekat. Neirinck je zatim uporedio orbitu misterioznog objekta sa orbitama stotina poznatih satelita ali nije našao nijedno poklapanje.

Orbitni forenzičari nemaju službenu organizaciju niti organizovane sastanke, a njihova otkrića se često temelje na slučajnostima – telefonskom pozivu ili mejlu koji opisuje neku neobičnu pojavu, ili razmeni podataka i interpretacija[9]. Koristeći zajednička opažanja, Neirinck je izradio preliminarnu orbitu i zamolio kolege da ponovo provere svoje spiskove orbita objekata koje su posmatrali, ali opet nisu uspeli da ga identifikuju.

Kada se Molczen vratio i uporedio misterioznu orbitu sa trajektorijom satelita lansiranog u februaru, shvatio je da nepoznati objekat koji su posmatrali Eberst i Neirinck nije ništa drugo do „USA-53“. Amateri su odmah poželeli da bace još jedan pogled, ali je loše vreme sprečilo posmatranja naredna dva dana.

Ako ih ništa ne ometa na velikim visinama, sateliti mogu da se okreću po svojim orbitama hiljadama godina. Prema mišljenju Desmonda King-Helea, autora nekoliko knjiga o posmatranju satelita, čak i ako bi nuklearni rat uništio civilizaciju, „...sateliti bi nastavili da kruže oko uništene planete, kao relikti napredne tehnologije koja je dovela do naše propasti.

Drugim rečima, sateliti ne mogu da nestanu.

Tokom godina, mreža posmatrača je nastavila da drži „Misty“ na oku, ali niko tako vredno – čak opsesivno – kao Ted Molczen. Čak i kada je „Misty“ „nestao“, Eberst ga je triput ulovio krajem 90-ih, iako je bio teško uočljiv čak i kroz dvogled. Iako nije bio siguran o čemu se radi, Molczen ga je identiifikovao kao „Misty“. Takođe, brojni strčnjaci su smatrali da je satelit lansiran 1999, označen kao „USA-144“ ali neuočen do tada, zapravo bio druga generacija „Misty“.

Za posmatrače, a naročito za Malczena, pronalaženje „Mistyja“ ili njegovog naslednika dobilo je skoro mitološki značaj. Zapravo, tokom 15-godišnjeg skeniranja neba u potrazi za njima, Molczan i neke njegove kolege su razvili teoriju: „Misty“ se ne krije tek tako – on se zapravo krije od njih!

Molczanova mašta ga je možda prerasla usled duge pretrage, ali stelt-tehnologija je postigla cilj, jer satelit nije postao kompletno nevidljiv već je preusmeren tako da ne bude vidljiv sa određenih tačaka. „Misty“ je verovatno tako odbijao Sunčeve zrake da je bio nevidljiv sa određenih lokacija na Zemlji.

Oni su znali gde mi živimo,“ pričao je Molczan. Verovao je da je kada je prvobitno bio lansiran u orbitu, satelit e bio programiran da bude nevidljiv za Sovjete, ali da Nacionalna istraživačka služba nije uzela u obzir hobiste. Molczan je postao uveren da je posle izveštaja posmatrača o otkrivanju „USA-53“, satelit bio reprogramiran u skladu sa koordinatama svih zona gde vešti programeri žive. Iako je to zvučali neverovatno i nemoguće za proveru, Molczanu je zvučalo kao jedino razumno objašnjenje.

Pa zašto onda Molczan, Elberst ili Neirinck nisu jednostavno zapakovali dvoglede i otputovani na Južni Pacifik? „Taj odmor bi trebalo da traje prilično dugo,“ priča Molczan. „Recimo, od 3 do 12 meseci.“ Sateliti su generalno vidljivi samo nekoliko minuta svake noći, a verodostojna identifikacija zahteva višestruka i rigorozna posmatranja. Njih je nemoguće postići na osnovu podataka prikupljenih tokom nedelju dana provedenih na suncu.

Jedna od osoba koja je bila uverena u Molczenovu teoriju bio je Allen Thomson, bivši ugledni analitičar CIA-e koji je godinama pratio rad posmatrača. „Stelt-metu je jako teško uloviti,“ pričao je. „Kada su shvatili da postoje posmatrači u Škotskoj, Torontu i još ponegde, jednostavno su ga reprogramirali.

Krajem 2004, otvorena je žestoka rasprava iza zatvorenih vrata na Kapitol Hilu. Nekoliko senatora je javno izjavilo da veruje i ima dokaze da je Kongres krivotvorio prethodni budžet za novu verziju satelita „Misty“. Sa $9,5 milijardi, bila je to verovatno najviša stavka u obaveštajnom budžetu. Pažljivo vodeći računa da ne pomene šifrovani naziv niti namenu satelita, senator Ron Weiden[10] (Oregon) je opisao novi satelit kao „nepotreban, neefikasan i preskup „

Deo razloga za njegovu prividnu neefikasnost bila je, naravno, i veština satelitskih tragača. Čak i ako u tom trenutku nisu znali gde se „Misty“ tačno nalazi, činjenica da su ga videli i da su nastavljali da ga love – i da objavljuju informacije o još mnogo čemu – stavljala je znak pitanja na njegovu efikasnost i troškove stelt-tehnologije u kosmosu. „Ne ohrabruje podatak da ti momci mogu da pronađu tu vražiju stvar,“ smatrao je pomenuti Jeffrey Lewis sa Univerziteta u Merilendu.

Nije bilo iznenađenje da obaveštajna zajednica nije oduševljena amaterima-osmatračima. „Da se samo mi pitamo, takve stvari nikad ne bi dospevale na Internet,“ vajka se Rick Oborn, predstavnik za medije NRO-a. „Nije tajna da mnoge zemlje prestaju da rade to što rade kada su sateliti iznad njihovih glava.“ Nekoliko godina pre toga, tadašnji demokratski senator i vijetnamski veteran Bob R. Kerrey (Nebraska) išao je i korak napred predlažući da bi sve hobiste koji objavljuju informasije o špijunskim satelitima trebalo optužiti kao saradnike terorista i strpati ih u zatvor.

Jedno kratko vreme nakon 11. septembra, neki hobisti su prestali da objavljuju orbitne elemente vojnih satelita. Ali danas je opšte shvatanje da je amatersko posmatranje u suštini upravo to – nešto čime bi svako mogao da se bavi. Svaka nacionalna vlada lako može ako hoće da prati operacije svojim sofistikovanim radarima. Teroristi mogu i sami da vrše – ako žele – osmatranja sa par dvogleda i srednješkolskim matematičkim veštinama.

Razmišljajući u tom pravcu, amateri možda agencijama čak čine i uslugu. „Ti elementi posmatranja su nešto na čemu bi mi koji plaćamo porez trebali da budemo zahvalni,“ smatra Theresa Hitchens, direktorka Centra za odbrambene informacije, ukazujući da ako hobisti mogu da uočavaju satelite, mogu to i negativci.

sp5
Trajektorija špijunskog satelita „USA-144“ („Misty 2.0) danas
. Mapa se redovno ažurira a projektuje je NORAD.

sp6
Tri tajna objekta i jedan ne-tajni: „USA-144“ (njegova oplata koja je bila mamac), NOSS 3-4 A&C i stari raketni buster „Delta 1“ sa zakačenim eksperimentom „CAMEO“. Veća slika.

sp7
Boeingov“X-37”, poznat i kao “Orbital Test Vehicle” (OTV), o čijoj nameni i planovima se ne zna gotovo ništa. Poslednji je sleteo pre nedelju dana, a da niko ne zna šta je radio u kosmosu 2 godine.

Boeing X-37, also known as the Orbital Test Vehicle (OTV), Ako posmatrači uoče „Misty 2.0“, Molczen se pitao da li bi trebalo „dozvoliti da svet sazna šta smo otkrili“ ali bez preciznih podataka o njegovom kretanju. Ipak, priznao je da će posmatrači verovatno ići napred i namerno objavljivati sve informacije koje su prikupili o „Mistyju“ ili bilo kom špijunskom satelitu: „Uopšteno, ako ga ugledamo, to ide dalje.“ Ipak, bliska mu je ideja da zadrži elemente „Mistyja“ kao znak dobre volje, znak da je, usprkost ulogama, to hobistima ipak samo hobi.

Postoje ljudi koji prave jedrenjake u flašama,“ kaže Molczan sležući ramenima i kroz smeh. „Nemam pojma šta će mi to. Ali verovatno uživaju u tome.“

Ted Molczen i danas sa svojom ekipom radi što i ranije i lovi špijunske i neobjavljene vojne satelite po nebu. Poslednje što sam gledao, bilo je praćenje lansiranja drugog po redu eksperimentalnog bespilotnog mini-šatla X-37 (“USA-226”) u martu 2011, onda i trećeg, „USA-240“, i konačno i četvrtog („USA-261“) koji je posle dve godine sleteo pre neki dan na pistu Kenedijevog centra.

 

[1] Užasno skupe sprave – svaka je koštala skoro milijardu dolara! Zna se da je napravljeno makar 5 komada, od kojih 3 još radi. Prvi satelit je lansiran 1988. a poslednji 2005.

[2] Misli se na lokaciku američkog Kongresa i Vrhovnog suda (prim.prev.). Pošto je projekat koštao administraciju oko $12 današnjih milijardi (!) mnogi senatori su zahtevali da se program obustavi, ali nijedan direktor CIA nije to dozvoljavao. Da stvar bude čudnija, za 10 godina lansirano je samo 2 satelita (USA-53 i USA-144; treći je trebalo 2012.). Tek je 2007. program stvarno stopiran.

[3] Serija strateških špijunskih satelita dizajniranih za snimanje SSSR-a i Kine, koji su leteli sve do 1972. Program je koštao preko milijarde dolara, a znatno je napredovao tek nakon obaranja američkog špijunskog aviona „U-2“ iznad SSSR-a u maju 1960. Sateliti su nosili kamere sa 5 km filma u kasetama koje su izbacivane iznad US baza a u vazduhu su ih lovili avioni. Naredbu da prestaju da budu „Top Secret“ potpisao je tek Bil Klinton 2002. I dan-danas se te slike proučavaju, a koriste ih najviše arheolozi u Siriji.

[4] Opsednut sam ovim i sličnim ciframa iz ove oblasti. U knjizi „American Industrial Policy – Free or Managed Markets?Williama R. Nestera, piše sledeće: „... Ameriku je pobeda u Hladnom ratu skupo koštala. Tokom više od pola stoleća, SAD su na svoju politiku zaštite potrošili više od $16 triliona [$16.000 milijardi], od čega četvrtinu na nuklearno oružje. U septembru 1995. Brooking Institut je objavio tekst pod naslovom ‘US Nuclear Weapons Cost Study Project” navodeći da je oko $4 triliona potrošeno na nuklearne snage u šta spadaju, ne računajući stotine milijardi na druge troškove, $200 milijardi na strateške bombardere, $373 mlijardi na nuklearne bojeve glave, $371 mild. za 50 tipova nuklearnih projektila, $100 mld. nuklearne raketa sa podmornica, $182 mld. za komandne, kontrolne i komunikacione sisteme za kontrolu nuklearnih snaga, $270 mld. za špijunske satelite [a radi se o 1995!], i $400 mld. za oslobađanje nuklearnog otpada…” Dalje se autor pita: “Da li je taj novac pametno potrošen? Koliko puta je Amerika sigurnija sa potrošenih $4 triliona na nuklearno oružje od onoga da je potrošila samo $2 triliona?Da li bi bila išta manje sigurna da je potrošijla samo $1 trilion na nuklearno naoružanje? Retrospektivno, da li je SAD mogla da pobedi u Hladnom ratu sa mnogo manje potrošenih para i krvi?”

[5] Rusi nisu imali ništa s tim. Ili jesu?

[6] On je otputovao u Atinu i sovjetskoj ambasadi prodao priručnik za tadašnjih $3000. Kada se vratio u SAD obavestio je svoje šefove o tome, verujući da će ga ovi promovisati u dvostrukog agenta. Na njegovu žalost osuđen je na 40 godina zbog špijunaže, što je kasnije ipak smanjeno na 19. Odležao je 18 i onda pušten.

[7] Opaka špijunska skalamerija, teška preko 19,5 tona. Po veličini i obliku je podsećao na „Hablov“ teleskop, bio je dopremljen u istom kontejneru , i imao je primarno ogledalo sličnog prečnika. Po lansiranju, ovaj satelit klase „Misty“ se popeo na visinu od 811 km, ali je pola godine kasnije nestao!

[8] Satelit je u zvaničnim katalozima bio zaveden kao 1990-019B (‘USA-53’), takođe obeležen i kao ‘AFP-731’. Ostali objekti (1990-019C-G) su prijavljeni da su se pojavili na istoj orbiti. Komanda NORAD-a (North American Aerospace Defense Command) je prijavila da vidi 6 delova.

[9] Zna se podatak da je, recimo, dvadesetak posmatrača iz Australije, Belgije, kanade, Francuske, Nemačke, Italije, holandije, Belgije, J. Afrije, Švedske, Britanije i SAD tokom 2008. izvršilo preko 20.000 posmatranja.

[10] Demokrata (kao Klintonka i Obama), u politici kao senator od 1996. Jedan od 23 senatora koji su 2002. glasali protiv slanja vojske u Irak. Bio je protiv Obaminog plana za slanje trupa 2009. u Avganistan, ali je bio za intervenciju u Libiji „da bi SAD zaštitila civile“. Poznat je kao prvi senator koji je javno podržao istopolne brakove.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži