Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

Pre dve godine negde oko ponoći zaboleo me je stomak, ali onako momački. Bol je popustio 18 sati kasnije kada sam otišao na «Astronomsku novogodišnju noć» koju svake godine organizuje AD «Novi Sad». Iz opreza tamo ništa nisam pio i ništa jeo iako je bila i jedna torta i to baš neka jako dobra, kupila ju je profesorica Prodanović. E ona mi je ostala i danas u svežem pamćenju. Mislim, ta torta, profesoricu od ranije vrlo dobro poznajem.

Dobro, sledećeg meseca utvrde meni lekari da imam kamen u žuči. Opa, pomislim ja, a doktorica reče da idem kod hirurga da se dogovorim. «Šta da se dogovorim!?» zgranem se. «Pa kad će da vas operiše». Operiše?!!!! Uffff.

Sve sam se nekako nadao da može to da se reši i nekim drugim medicinskim trikom, da može nekako to kamenje da se razbije tromblonskim laserom ili čajevima, rakijom, bilo čime. Ali jok, mora, kaže doktorica, nožem.

Da ne razglabam, prošla je čitava godina od kako sam se sve lepo dogovorio sa hirurgom, ali nikako da stignem na red. Te im se pokvarila bušilica, te se istupio nož, te su bili godišnji odmori, te su negde zaturili broj mog telefona i tako ja doguram do sledeće Astronomske novogodišnje noći. Negde još dok su se ljudi okupljali pitao Nikola Božić kako sam, kako zdravlje i tako to i ja mu rekoh za operaciju. Jao, kad je to Nikola čuo sav se ozario pa je dozvao profesora Mrđu. Reče mu, «Je li Mrđa, šta ćemo mi da radimo kada Saša umre?» Pokušao sam da ga odvratim od takvih misli, ali on ne sluša, nego sve izmišlja neke varijante. A i Mrđa se uhvatio toga pa njih dvojica počeše da planiraju. Te mogli bi ovo, te mogli bi ono. Ja mlataram rukama sve pokušavajući da ih odvratim od mračnih im misli, ali oni uopšte ne slušaju. Oči im se zažarile od silnog uzbuđenja i navale ideja za slučaj da se upokojim.

Dobro, preskočićemo na ovom mestu još jednu godinu pa tako dolazimo do prošlog ponedeljka. Poklopile su se valda zvezde, red vožnje gradskog saobraćaja i ko zna šta još i ja se u ponedeljak ujutro javim u bolnicu jer sam konačno stigao na red.

a napolju je tako lepoHoću kući

Lepo su me primili, dali mi krevet u sobi broj tri i lonče nečeg. Posle sam čuo da je to supa. Zatim su mi rekli da do ponoći vode mogu da pijem koliko hoću, a što se jela tiče – pa dali su mi supu, je li, i gotovo, nema više.

Posle došao još jedan pacijent, ali neki zafrkant. Kaže: «Je l ovo soba broj tri zato što vas ima troje?» (baš tako nas i bilo, ako ne računamo njega), ja sam hteo da budem ljubazan pa da se nasmejem, ali me nešto jako mrzelo tako da sam se samo napravio da ga nisam čuo. Posle zafrkant reče: «Đoković izgubio». (ili je to bio neko drugi, ne znam sad). Opet svi ćute. Jedan, kod vrata, se danima muči od bolesti pa ga i nije briga za Đokovića, drugi, neki deda, krojač, ima radnju u Novom Sadu, kod Riblje pijace, nije ga valda ni čuo. Ja opet htedoh da budem ljubazan pa da se iznenadim i kažem nešto prigodno i mudro, recimo: «Jelda?!», ali bojao sam se da će se onda uhvatiti za mene i početi da objašnjava kako je to bilo, a ja zaista nisam imao snage za taj napor. A posle kad mu je stigao čaj on u pesničkom nadahnuću reče: «Malo čaja - da nas spaja». Oh bogo moj. Posle je to ponovio još dva puta. «Malo čaja da nas spaja».

Ujutro u pola pet pale se svetla i jedna sestra viče: «Dobro jutro, ajde momci dižite se!» (hm, momci). Zatim su nam merili temperaturu (imao sam 35 ravno, što govori o kvalitetu i preciznosti toplomera), pa pritisak, delili terapiju već prema zaslugama i bolestima, onda su nas izbacili u hodnik da neka tetkica zategne posteljinu.

Uh, u pola pet bre! Pa ja ni u vojsci nisam ustajao tako rano. Od nespavanja zabolela me je glava, ali pred operaciju nisam smeo brufen da uzmem.

Posle nekog vremena povede me jedna sestra na operaciju. Legnem na neka kolica (tj. krevet na točkovima) a ona me vozala jedno vreme kroz hodnike i sve je bilo jako zanimljivo. Onda me je smestila u jednu oveću sobu sa još nekoliko zabrinutih pacijenata. Poređali nas kao u konzervi da čekamo na red. Iza mene se povremeno, u nepravilnom ritmu čuo neki interesantan zvuk, kao neki alarm ili tiha sirena da je, ali onako filmski, pomalo kao u «Osmom putniku». Jako mi se sve to dopalo. Da sam filmski režiser ovde bih snimio film. Svuda okolo bili su neki ormani sa fiokama, i uređaji koji su svetlucali. Ma skoro kao u Zvezdanim stazama, ali onim malo starijim. Jedan što je gurao kolica je čak iz daleka malo podsećao na Mr. Spoka.

Posle me odvezoše u salu ispod one velike lampe kakve sam viđao samo u filmovima. Ah, tako je dobro izgledalo. A dok sam još kod kuće bio spremao sam se da uhvatim trenutak kada padam u crnilo anestezije. Reko, sigurno će se prvo pojaviti hirurg da me pozdravi, uteši i umiri, zatim će da da nekom znak, pa će da me neko pita za ime i kako se zove predsednik Sjedinjenih država (tako se radi u filmovima), ali ispalo je sasvim drugačije. Dakle, pogledao sam onu hiruršku lampu, zadivio se i odmah zatim čujem sestru kako me budi. Neverovatno. Pa kad pre!? Izgubio se čitav jedan sat mog života negde u međuprostoru, već ne znam ni kako to da objasnim pametnije. U jednom momentu vidite lampu, a u sledećem ste već teleportovani u drugu prostoriju. I bude vas. Propustio sam sopstvenu operaciju.

Ali dobro, bar sam lepo odspavao i kad sam se probudio glava me više nije bolela. Istina falilo mi je još jedan sat da se dobro naspavam i to rekoh, ali, znate kakve su sestre u bolnici. Ništa vas one ne slušaju nego samo zapovedaju: hajde diži se, nema spavanje, diši, duboko diši, idi umi se, nema više jela, ajde spavanje, tišina tamo, ustajanje, požuri, sad će vizita, sklanjaj taj svinjac sa natkasne, baci te novine, hajde popi lek, zavrni rukav da ti dam injekciju.

Naravno, opet mi ništa nisu dali da jedem. Da li zbog uzbuđenja ili iz nekog drugog razloga ja nisam ni bio gladan pa im ništa u tom smislu ne zameram.

Posle bile neke vizite, pitaju da li mi je muka, da li osećam bol, da li sam pio vode, jesam li se šetao i sve takve neke filozofske stvari.

obracun

U obračunu s teroristima

Jedno vreme sam igrao na telefonu neku snajpersku igru i uspeo sam da pokokam čitav jedan odred terorista, a uz njih još petoro dece i šestoro turista. A, omanulo mi se. Uostalom šta traže u ratnom području, nisam ja kriv.

Posle sam vozio jedan kamion i slupao sve automobile na nekom mostu jer nisam na vreme ukapirao kako se koči.

Utom došla večera. Jasno sam čuo kada je doktor rekao da mogu da popijem čaj, ali kada je sestra obilazila sobu pre večere, samo me je pogledala i rekla tetkici s kolicima: «Njemu ništa!». A nekima je dala čak i jogurt.

Te noći neko iz susedne sobe je bez prestanka iznemoglo vikao: sestro, sestroooo, sestroooooooo, sestroo, a kada bi posustao malo bi se odmorio pa bi opet nastavio. Onda je neko, neki deda valda, krenu kući. Znam samo da su sestre trčale za njim i vraćale ga, objašnjavale su mu da je još noć, tek je dva sata, sutra će kući. Onda je nešto teško palo pa su svi jedno vreme vikali i pitali da li se neko povredio. Onda je onaj opet počeo da doziva sestru, samo sad u deminutivu, valda da se umili: sestriceeee. A kada se konačno na odeljenju malo smirilo i ja upao u san, ušla sestra kao neka Valkira, upalila svetlo i viknula: «Ajde ustajanje, saće vizita i terapija!» A bilo jedva 4 i 20. Eh, svašta čovek preživi.

Znate šta je najteže? Mislim, kad operacija prođe u redu, kada se izlečite dovoljno da vas puste kući? Pa čekanje na otpusnu listu. E to čekanje je baš neprijatno. Već ste se spakovali, obukli, šetate i čekate. Pitate sestru kada će lista, ona kaže «Ne znam». I tako dva sata. Ja sam već počeo da se raspakujem i htedoh da prilegnem ponovo u krevet, kad dotrča jedna sestra, nasmejana i vesela i samo reče: «Evo. Stigla lista!»

Eto tako je otprilike bilo to s kamenjem.


Zašto je AM prestao da izlazi i šta se potom desilo


 


Komentari   

Dragan Ivaz
0 #10 Dragan Ivaz 26-09-2016 21:20
Super ti je priča. I prilično sugestivna. Dobio sam želju da nešto operišem, bilo šta nema veze, samo da ne bude sa lokalnom nego da te tresnu da se izgubiš. Ili da se bar ako može izgubiš bar na pola sata, jednostavno da nestaneš kada počne TV Dnevnik. Živ ti nama bio :-)
Prijavi administratoru
Danijel Reponj
0 #9 Danijel Reponj 25-09-2016 12:13
Tek sad sam naišao na ovaj članak. :oops:

I znaš što ću ti reći, zanimljiviji je nego većina članaka ovdje. Nema maglica, nema meteora, nema zračenja, nema ničega nama već običnog iz svemira...

Ali zato ima akcije čovječe, to je ono što fali. Napokon neka napeta radnja, nešto se događa, vreba iza ćoška, prepuno različitih likova u radnji...

Jest da fali onaj najzanimljiviji sat vremena, gdje nam nisi napisao o čemu su doktori pričali dok su te pilili pilom, zujali bušilicom, cvrčali laserima, pa dok si im umro na stolu pa su te oživljavali, spajali na elektrošokove, a ti onako skakao po stolu dok bi vikali KLIR! :o

Ali to se ni ne primijeti, pažnju su nam odvukli događaji prije i poslije. I sada su ostala pitanja poput, je li onaj deda uspio dozvati sestru i njezine sestrice, pa što je bilo s onim brbljavim ljubiteljem čaja, zatim jel onaj deda krojač na kraju ipak pročuo? Živo me zanima i što je to onu noć tako lupilo? Jesu odgonetnuli što je to bilo?

Nadam se da si ti dobro, i sad me zanima jesu li ti dali tvoj kamen, u vrećici, da si ga odneseš kući i staviš u vitrinu. Ipak je to kamen koji si marljivo gradio i skupljao godinama. Red je da ti ga daju kao dokaz da si ga stvarno imao, a možda ga na crnom tržištu možeš prodati kao komad vrlo rijetkog meteorita. Siguran sam da bi se netko našao da ga kupi. :D Da od njega bude i neke koristi. :P

Sve u svemu, uživao sam čitati tvoj članak u blogu. Baš kao i one koje pišeš na
http://blog.b92.net/blog/9302/Sasa-Zorkic/
gdje se povremeno zaletim. Najdraži mi je onaj o psu
http://blog.b92.net/text/15410/Maltretira-me-pas/
Nemam više psa al imam mačka. Pun je doživljaja. Svaki dan :-)
Prijavi administratoru
Ljiljana Gracanin
+1 #8 Ljiljana Gracanin 18-09-2016 15:54
A ja sam se uvek pitala odakle im ideja za Alan Ford bolnicu.... :sigh:
Prijavi administratoru
Ljubomir
-1 #7 Ljubomir 18-09-2016 06:52
- Ma covek objasnjava putovanje kroz proctor I vreme, kako ne shvatate?...
- A moze I sa tacno odredjenim cajevima, 2x dnevno i to gorkim, ali to traje 20 godina...
Prijavi administratoru
Aleksandar Zorkić
0 #6 Aleksandar Zorkić 17-09-2016 10:26
Citat Marino1:
E a jesu li ti izvadili to kamenje ili su te samo operirali,...

Ja se nadam da jesu :) Napisao sam da sam taj deo života prespavao.
Prijavi administratoru
Marino1
0 #5 Marino1 17-09-2016 10:20
E a jesu li ti izvadili to kamenje ili su te samo operirali, taj dio price nisam skontao da si skontao :)
Prijavi administratoru
Aleksandar Zorkić
0 #4 Aleksandar Zorkić 16-09-2016 23:25
Citat SpaDej:
....Odmah sam dobio zelju da se i sam oslobodim ovog mog "8-og putnika".
...

Paaa, treba se lišiti tog kamenja, ako ne može drukčije onda ovako, mehanički :)
Hvala.
Prijavi administratoru
SpaDej
0 #3 SpaDej 16-09-2016 23:17
Covece, pa ti i od sopstvene operacije napravis pricu koja se cita u jednom dahu! Odmah sam dobio zelju da se i sam oslobodim ovog mog "8-og putnika".
Sale, dobro se ti nama vratio sa "onog svijeta", iz 5-te dimenzije ili vec gde si bio tih sat vremena, kojih se ne secas.
Prijavi administratoru
Aleksandar Zorkić
0 #2 Aleksandar Zorkić 16-09-2016 15:17
Citat Rapaic Rajko:
Pokusavam da nadjem (na levoj strani sajta) kategoriju u koju bih svrstao ovaj clanak, ali nesto ne uspevam...?

Pa, svrstan je u Blog AM (tu su članci koji nemaju neke naročite veze sa astronomijom). Link na Blog se nalazi u gornjoj navigaciji.
Prijavi administratoru
Rapaic Rajko
0 #1 Rapaic Rajko 16-09-2016 15:09
Pokusavam da nadjem (na levoj strani sajta) kategoriju u koju bih svrstao ovaj clanak, ali nesto ne uspevam...?
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook