Dva mršava teleskopa i fizičar
Kada idete na Letenku od Beočina ili Venca posle nekog vremena dođete do jedne krivine iza koje se otvara pogled na divnu letenačku poljanu okruženu gustom šumom. Na toj poljani u vreme kampa stoji više desetina teleskopa svih tipova i apertura, a oko njih vrzmaju se njihovi ponosni vlasnici. Taj prvi pogled i susret sa Letenkom je predivan.
Zato sam, kao i prethodnih i ove godine, malo zastao pred tom krivinom, uzeo dah i ozarena lica u prijatnom iščekivanju polako krenuo kolima. A na poljani... paaa, bilo je dva mršava, jadna teleskopa i nigde nikog. Parking prazan. Jedna kola sakrila su se duboko ispod krošnja šume. I to je sve.
Kaže Dušan: «To je zato što smo došli rano. Ljudi još nisu stigli, tek su na putu.» Dušan je fizičar i već je izračunao krivu dolaska ljudi zavisno od vremenske zone, brzine kosog hica i šta ti ja znam čega već, fizičari uvek imaju neko objašnjenje. Ipak, bilo mi je tužno. Nisam navikao na Letenku bez teleskopa.
A posle je zaista došlo dosta ljudi (fizičari imaju upornu osobinu da su u pravu), ukupno 190, računajući tu i goste koji su navratili na pola dana. To je baš fin broj. Odgovara kapacitetu našeg organizacionog odbora.
Biciklisti
 |
 |
Sve više je onih koji na Letenku dolaze biciklom. Možda bi trebalo da otvorimo biciklističku sekciju u kampu.
Profesor
Profesor Gajić je veteran kampa. Prvi put je došao pre nekoliko, možda pre celih pet godina, i od tada je stalan. Sad bi bilo prazno bez njega. Čak se i radnici na Letenki uoči kampa raspituju: «A hoće li doći profesor?»
Za profesora u naselju uvek obezbede sobu kako bi mu bilo malo komfornije nego u šatoru. Ta soba je sasvim, sasvim skromna, pa je i to prejaka reč za prostoriju koja je zapravo ostava. Ali ta ostava ima dobar krevet i profesor je zadovoljan.
A kada je u petak konačno profesor stigao dođe da se s njim pozdravi upravnik Letenke, Tihomir.
- Dobrodošli profesore, kaže mu Tihomir, ove godine smo vas smestili na drugo mesto, hajde da vam pokažem.
Nekada davno Letenka je bila naselje za omladinsku radnu akciju. U sklopu upravne zgrade tada se nalazila ambulanta sa sobom za lekara, ordinacijom, previjalištem, toaletom, nusprostorijama, još jednom sobom i tako dalje. Sve to dato je ove godine profesoru Gajiću dok je u kampu.
Profesor je bio zatečen. Stajao je u hodniku neodlučno, ne znajući koju sobu da uzme. Kao da je bio zadovoljniji onim sobičkom.
Nekada je problem kada nemaš izbor, a nekada kada imaš.
Kamen
Odjednom me uhvati jeza i bol mi prostruji duž kičme. Zatim bol pređe na stomak. Tako to ide. Imam već neko vreme kamen u žuči koji mi povremeno pravi probleme. Negde za jesen mi je zakazana operacija, a dotle je ostalo da se pazim i trpim i nadam se da me bol neće uhvatiti u nekom ovakvom trenutku.
Oteturao sam se do šatora i legao ispred njega. Vrteo sam se, presavijao, ubrzano plitko disao, ali bilo mi je samo gore.
I baš tako dok sam tiho ječao, čujem neko kaže: «A eno ga, izležava se». Pogled mi se mutio i jedva sam prepoznao Jelenu i Draška. Oh, njih nisam video dugo i radovao sam se susretu, samo ne baš u trenutku dok ne mogu da ustanem. A oni idu polako, klibere se, hoće da se pozdrave.
Njima je bilo lepo, otrgli su se od asfalta, betona i smoga i sad su bili veseli. Moj kamen nisu ozbiljno shvatili. Posle nekoliko minuta im je dosadilo da me gledaju pa su otišli dalje a mene ostavili da se previjam.
Prosto da čovek ne poveruje.
Traganje za emovima je standardno u proleće kada se održava Mesijeov maraton, ali preko leta mogli bismo da napravimo takmičenje u nečem drugom. Oko toga se svi takmičari slažu samo nikako ne mogu da se dogovore koji objekti treba da budu cilj. Onda ove godine Ratko uzvikne: „Dosta već s tim emovima“, pa predloži da se takmičimo u traženju Koldvelovijh objekata. Oni su lepi, dostupni amaterskim teleskopima, izazovni, odlični u svakom pogledu.
I tako mi odlučimo da se traga za njima. I tako se takmičenje nije ni održalo! Pa kad su izašli na bojnu livadu naši veliki posmatrači neba su zaključili da su im ti objekti suviše visoko i suviše nisko, da su nekako mnogo bledunjavi, da su nedostupni njihovim teleskopima, i ko će sad u sred noći da ih traži i sve tako nekako.
Ja mislim da je njih zapravo mrzelo da se potrude.
Kerefeke
Astronomski kamp je idealno mesto za pravljenje svetlosnih kerefeka!
Psi
 |
 |
 |
Uvek ima poneki pas na Letenki. Ovog puta jedan se odomaćio kod nas u kampu pa je slušao sva predavanja. Ponekad bi se repom okrenuo predavaču.
Bilo mu je žao kada smo otišli.
Flaša
A lepo smo govorili: Martine okani se flaše, ali ne vredi.
Aničin
U subotu smo predavanja preselili u amfiteatar. Taj amfiteatar se nalazi na strmini odmah do naselja, ali malo prikriven već i time što je prilično zarastao. Odavno se on ne koristi, zapušten je, ostavljen da trune. Polako ga guta šuma i nebo iznad njega već se ne vidi od visokih grana. Ali on je i dalje divan.
 |
 |
Tu je svoje predavanje držao prof. Aničin. Pitao sam na početku profesora o čemu će da govori, a on je zabrinuto rekao: «Eh, to je problem, ne znam još. Ali da krenemo pa ćemo da vidimo». I raspričao se on, a negde pred kraj reče: «E konačno smo došli do onog što hoću da vam kažem».
I opet je uspeo da nam održi zanimljivo predavanje.
Čeda Pi
Kviz je naš vrlo popularan i bučan. Naši takmičari vole da pričaju u glas, istovremeno i zato ponekad ne čuju pitanje, pa se za pomoć obraćaju suparničkim ekipama.
 |
 |
| Ekipe pišu pi | Naša lepa brojačica osvojenih poena |
Svaka ekipa se trudi da izabere neko blesavo ime koje najčešće nema nikakve veze ni sa kvizom, ni sa kampom, a ponekad i ni sa čim. Kada ne znaju odgovor, naši takmičari ga, bez imalo srama, izmisle i čak se trude da on, kad već nije tačan, bude što besmisleniji. Zadatak iz kviza da se napiše što više cifara broja pi sve je motivisao da se raspišu, iako normalan čovek najčešće zna samo tri početne cifre broja pi (3,14). Takva agilnost takmičara je izazvala sumnju našeg cenjenog žirija, pa je on, da bi sprečio zloupotrebu, vikao da je upotreba digitrona zabranjena. Ali stvar se već otela kontroli, tako da je na kraju bilo je odgovora i sa po 20 cifara. Ekipa Patuljak je posle 3,14 upisala broj Markovog telefona, tvrdila da je njihov odgovor tačan i nudili telefon da proverimo. Ostali su se samo kreveljili, a publika se smejala i navijala.
A najduži odgovor napisao je Čeda, čak 33 cifre iza zareza. Evo tog broja:
3,141592653589793238462643383279502.
Što je mnogo, mnogo je, govorio je žiri. Profesor Gajić je tražio da se čitav zadatak povuče, trajno izbriše i za uvek zaboravi, a Čeda je opet vikao da je njegov broj tačan. Istovremeno, Marko Savić je nudio da ga zovemo telefonom i da tako utvrdimo da je njegov broj tačan.
Na kraju, ispostavilo se da je Čedin broj zaista tačan (i Markov, bar što se tiče telefona). Imali smo fajl sa čak milion cifara broja pi i lako smo proverili Čedinu cedulju. Ali, pitanje je bilo kako nas je Čeda prevario. Pa ne nosi valda sa sobom puškice sa brojem Pi. A ni jedan normalan digitron ne daje toliko cifara tog broja. Na kraju kaže žiri Čedi:
- Hajde Čedo, kad si toliko pametan, hade izađi na sredinu i pevaj (tj. recituj broj).
Čeda hrabro izađe, uhvati se sa po dva prsta za slepoočnice, malo zastane, zažmiri i onda u rafalu izdeklamuje svih 33 komada. Neverovatno, čovek zaista zna broj Pi u svim početnim detaljima. Napamet.
Vau, svi smo zinuli od čuda, a profesor Gajić priđe Čedi, čestita mu i reče: «Od sad ćemo te zvati Čeda Pi».
A posle nam je Čeda rekao da zapravo zna čitavih 50 cifara, samo kod 33. ponekad permutira dva broja pa nije hteo da rizikuje i slučajno kaže pogrešan broj. A na pitanje: „Čedo sine, pa šta će ti to?“ kratko je rekao: «Pa znaš, trebalo mi nešto».
Zadnjeg dana, kada su se delila priznanja i nagrade Čeda je dobio specijalno priznanje za pi.
Slikanje
Zadnjeg dana pita profesor Gajić kada će zajedničko slikanje. Eh, profesore, pa bilo juče. A on je baš tada otišao po torbu u svoje prostorije.
Isto to se desilo i prošle godine. Sledeće, ako dođe, moramo o tome da vodimo računa.
Kraj
Kraj je došao odjednom, suviše brzo, bez ikakvog nagoveštaja. Samo sam se našao na parkingu ispred svoje zgrade. Otvorim vrata auta, a težak, vlažan i vreo zrak me udari u lice. Jedan komšija u crvenom šorcu, namrgođen, besan i oznojan, upravo je izašao napolje. Vukao je neki ceger i mrmljao nešto sebi u bradu. Sa ulice su se čule sirene kola hitne pomoći, škripa kočnica, brujanje motora pred semaforom. Asfalt se usijao, beton je bio vreo, cela zgrada se topila.
I Letenka je već prošlost.