Kad se god pominje ’Trka u kosmosu’ pomisli se na SSSR i SAD i ’ona vremena’. Međutim, da li znaš da se u Aziji odvija nešto slično, samo što učestvuje više trkača? Nije isključeno da za koju deceniju azijski džinovi preuzmu primat u svetu u kosmonautici. Da nas to ne zatekne, pročitajmo nešto o tome.
Danas već nekoliko azijskih zemalja poseduje kosmičke programe i aktivno se takmiči u postizanju naučnog i tehnološkog napretka u kosmosu, u situaciji koja se ponekad u medijima naziva „Azijskom kosmičkom trkom“. Kao i prethodna kosmička trka između SSSR-a i SAD-a, pitanja koja se odnose na trenutni poticaj ka kosmosu uključuje nacionalnu sigurnost, što mnoge zemlje regiona tera da šalju veštačke satelite kao i ljude i Zemljinu orbitu, pa i dalje. Koja će zemlja biti pobednik u toj trci teško je reći, jer neke od njih su vrlo snažne i imaju odlične planove za budućnost...
Od deset zemalja na svetu koje mogu nezavisno i uspešno da lansiraju satelite u orbitu, šest su iz Azije: Kina, Indija, Japan, Izrael, Iran i Severna nam Koreja.
Prvi kineski brod sa ljuskom posadom ušao je u orbitu oko Zemlje u oktobru 2003, čime je Kina ušla u istoriju kao prva azijska zemlja koja je poslala ljude u kosmos.
Ako je verovati Wikipediji, Indija planira da šalje ljude u orbitu u sledećoj deceniji, a u onoj tamo i na Mesec! Japan i Iran prave planove za nezavisne letove sa posadama takođe u sledećoj deceniji. Kinezi su otišli najdalje, pa imaju želju da pošalju astronaute, tzv. taikonaute, na Mesec do 2025, a na Mars verovatno do 2050. godine.
Iako su dostignuća kosmičkih programa velikih azijskih igrača (Kine, Indije i Japana) ipak još uvek bleda naspram prekretnica koje u postavile Sovjeti i Ameri, neki stručnjaci veruju da bi Azija uskoro mogla da postave lider u svetu u kosmičkim osvajanjima.
Trka je (ne)zvanično započela u XXI veku i Kina se odmah smestila na prvo mesto, jer je prvoj pošlo za rukom da lansira čoveka u kosmos. Istovremeno, postojanje kosmičke trke u Aziji još uvek je pod znakom pitanja jer nema jasno definisanih koordinati te trke, kao što je to bio slučaj u vreme Rusije i Amerike. Japan je, naprimer, prva sila ako bi se gledala veština donošenja uzoraka sa asteroida na Zemlju (po tome bi čak bili prvi na svetu!) U to vreme (a i danas) glavna se borba vodila između Indije i Kine, jer je bila stvar regionalne i svetske konkurencije koja će zemlja od njih prva lansirati sondu na Mesec. Naravno, Kina je sujetni div i ni danas ne priznaje da učestvije u ikakvoj trci.
U januaru 2007. Kina je poslala prva azijska vojna sila koja je uspela da lansira protivsatelitski balistički projektil u kosmos i tamo na visini od 865 km uništila sopstveni zastareli meteorološki satelit „Feng-Yun 1C“. Amerikanci su bili prestravljeni (odmah je u Kinu odleteo potpredsednik da „protestvuje“), a eksplozija je izazvala talas krhotina koje su letele po orbiti brzinom od preko 10 km/s. Mesec dana kasnije, Japan je poslao u orbitu eksperimentalni komunikacioni satelit koji može da velikom brzinom šalje podatke do udaljenih područja.
Nakon uspešnog osvajanja geostacionarne tehnologije, indijska kosmička agencija ISRO je u oktobru 2008. pokrenula prvu lunarnu misiju „Chandrayaan-1“, koja je prva otkrila vodeni led u kraterima Meseca. Nekoliko godina kasnije, početkom novembra 2013. pokrenuli su probnu međuplanetnu misiju „Mars Orbiter Mission“. Glavni cilj je bio utvrđivanje sastava Marsove atmosfere i detekcija metana. Sonda je završila svoje piutovanje 24. septembra 2014. ušavši u planiranu orbitu oko Marsa, i time nagradivši Indiju prvim mestom među azijskim zemljama koja je ušla u orbitu Crvene planete, ali i kao jedina zemlja u istoriji kojoj je to pošlo za rukom iz prvog puta. Tako je Indija postala četvrta nacija koja je poslala aparat na Mars, odmah iza Rusije (SSSR-a), SAD i Evropske unije.
Pored uzdizanja nacionalnog ponosa, azijske zemlje su i komercijalno motivisane da deluju u kosmosu. Pokreću se komercijalni sateliti za komunikaciju, vremensku prognozu i atmosferska istraživanja. Prema izveštaju „Space Frontier Foundation“ objavljenom 2006, procenjuje se da je „kosmička ekonomija“ teška oko \(180 milijardi, a da više od 60% ekonomskih aktivnosti vezanih za kosmos dolazi od komercijalnih dobara i servisa. Zato se i Kina i Indija zalažu za pokretanje komercijalnih lansirnih servisa.
KINA
Kad god neko pomene kineski kosmički program odmah mi na pamet padne njihova snaga da šalju ljude u orbitu. Tome je predhodio težak ali uspešan razvoj velike porodice uspešnih raketa „Dugi Marš“. Kina je do sada lansirala dva lunarna orbitera „Chang'e 1“ i „Chang'e 2“. Drugog decembra 2013. Kina je lansirala prepravljenu raketu „Dugi Marš 3B“ sa lunarnim lenderom „Chang'e 3“ i sa malim roverom „Yutu“, uspešno sletevši i aktivirajući rover, i postavši tako treća zemlja kojoj je to pošlo za rukom. Kina takođe planira da do kraja 2017. donese uzorke regolita sa Meseca. Još 2011. Kina je krenula sa programom uspostavljanja modularne orbitne stanice, startujući sa lansiranjem modula „Tiangong 1“ kojeg je 2016. pratila laboratorija „Tiangong 2“.
Kina je takođe pokušala da 2011. godine sa Rusima pošalje orbiter na Mars („Yinghuo-1“), ali je „Fobos-Grunt“ nesrećno ostao u našoj orbiti. Ipak, čelnici vlade su odobrili „Yinghuo-2“, novi orbiter, lender i rover, i odredili datum lansiranja – 2020. Kina ima zajedničke projekte sa Rusijom, Esom i Brazilom, a lansira i komercijalne satelite za druge zemlje. Neki analitičari sugerišu da je kineski kosmički program povezan sa nacionalnim naporom da razvije naprednu vojnu tehnologiju[1].
Kineska napredna tehnologija je rezultat integrisanja različitih srodnih tehnoloških iskustava. Prvi kineski sateliti, kao oni iz serije „FSW“, sprovodili su brojne testove vezane za ulazak u atmosferu. Kina je početkom 90-ih počela komercijalna lansiranja, što im je donelo puno iskustva i sve uspešnija lansiranja. Kina takođe ima ambicija i na polju istraživanja Sunčevog sistema. Kineski brod „Shenzhou 7“ je uspešno izveo EVA u septembru 2008. Sledeći brod „Shenzhou 9“ je u junu 2012. uspešno izveo spajanje dve ljudske posade. Pored toga, kineski istraživač „Chang'e 2“ je u avgustu 2011. postao prvi objekat koji je dospeo u Lagranžovu tačku sistema Zemlja-Sunce, i takođe prva sonda koja je istražila i Mesec i asteroid, proletevši pored 4179 Toutatisa. Kineska akademija nauka (CAS) je 2015. lansirala teleskop ‘DAMPE’ (“Wukong”), najbolji do sada istraživač tamne materije, i prvi kvantni komunikacioni satelit ‘QUESS’ (“Micius”) 2016. godine.
Budžet Kineske nacionalne kosmičke administracije (CNSA) je zvanično oko \)1,5 milijardi.
Kineski lunarni lender, i buduća kineska orbitna stanica sa 3 20-tonska modula.
INDIJA
Njihov interes za kosmička putovanja datira još s početka 60-ih, u vreme kada su njihovi naučnici lansirali male rakete iznad južne države Kerale. U to vreme živeo je veliki indijski naučnik i inovator, Vikram Sarabhai (1919-1971), koji je odmah posle lansiranja sovjetskog „Sputnjika“ shvatio značaj kosmonautike i zauzeo se sa uspehom kod vlasti za otvaranje kosmičke organizacije ISRO. Uskoro su uz pomoć Sovjeta počeli da lansiraju komunikacione i naučne satelite u Zemljinu orbitu.
Samo nekoliko dana pošto je Kina objavila da će u drugoj polovini 2003. poslati svog čoveka u orbitu, indijski predsednik vlade Atal Vajpayee je javno saopštio da njihovi naučnici već poduže rade na slanju čoveka na Mesec (!) Uspešno su poslali bespilotnu sondu na Mesec u oktobru 2008. a drugu lunarnu misiju, „Chandrayaan 2“, planiraju za 2018. godinu.
ISRO je 5. novembra 2013. lansirala „Mars Orbiter Mission“ (nezvanično ga nazvavši „Mangalyaan“) koji je uspešno ušao u orbitu oko Marsa 24. septembra 2014. Tako je Indija postala prva azijska zemlja i tek četvrta u svetu kojoj je to pošlo za rukom. Čudo je bilo da im je to pošlo od ruke iz prve, a još veće čudo je da ih je to koštalo neverovatno malo – samo \(74 miliona.
ISRO je prikazala veliku veštinu i znanje u lansiranju, te je do sada lansirala preko 175 inostranih satelita koji pripadaju kompanijama iz preko 20 zemalja, uključujući SAD, Nemačku, Japan, Francusku, Kanadu, Britaniju itd. Njihova raketa „PSLV“ je jedna od najpouzdanijih na svetu, koja do februara ove godine izvela 35. uspešnih lansiranja za redom, te ostvarila uspešnost od 90%. Svi znaju, jer smo o tome već pisali, da Indusi drže svetski rekord u lansiranju satelita jednom raketom – 104 komada, čime su za skoro tri puta premašili prethodni ruski rekord.
Najnovija saznanja govore da će prve letove sa posadom izvesti verovatno dogodine, raketom GSLV Mk-III.
Indijski budžet za kosmos iznosi \)1,9 milijardi. Imaju sistem da za velike projekte, kao što je slanje ljudi u kosmos, akumuliraju sredstva 5-7 godina.
Indian Space Research Organisation
भारतीय अंतरिक्ष अनुसंधान संगठन
Bhāratīya Antarikṣa Anusaṃdhān Sangathan
Marsov orbiter “Mangalyaan” i lunarni orbiter sa lenderom i roverom od 20 kg “Chandrayaan-2”.
JAPAN
Zbog svog geografskog i strateškog položaja, Japan sarađuje sa Amerikom na polju zaštite od raketa još od 1999. Savremeni kineski vojni i severnokorejski nuklearni programi snažno utiču na japanske planove. Zato oni užurbano rade (a SAD daje ogromne zajmove) na civilnim i vojnim tehnologijama, razvijanju sistema za odbranu od projektila, pravljenju novih generacija vojnih špijunskih satelita i planiranju stanice sa 'malim žutim' na Mesecu. Čim je Kim Džong-un lansirao projektil „Taepodong“ iznad Japana 1998, Japan je počeo da konstruiše špijunske satelite. Severnokorejska vlada je tvrdila da je njihova raketa samo nosila satelit u kosmos i optužila Japan da izaziva trku u naoružanju.
Japanski ustav (koji su im sastavili pobednici) usvojen posle II svetskog rata, ograničavao je vojne aktivnosti zemlje u odbrambenim operacijama. Premijer Shinzo Abe je u maju 2007. pozvao zemljake na preispitivanje japanskog Ustava kako bi omogućio zemlji da preuzme veću ulogu u globalnoj bezbednosti i podstakne obnovu nacionalnog ponosa. Japan još nije razvio vlastitu kosmičku letilicu, pa nema čak ni program koji bi ga razvio. Japanski eksperimentalni kosmoplov „HOPE-X“, koji je trebalo da bude lansiran konvencionalnom domaćom raketom „H-II”, započet je sa razvojem ali je program odlagan a kasnije i potpuno ugašen. Kasnije se pojavila jednostavnija trosedna kapsula “Fuji”, ali ni ona nije zaživela. Projektovane su jednostepene višekratne letilice koje bi horizontalno uzletale i sletale, “ASSTS” i “Kankoh-maru”, ali ni one nisu odobrene. Agencija JAXA je predložila konzervativnije projekte letilica koje su trebale da polete 2025. kao deo japanskog plana za slanje ljudi na Mesec. Japanski pisac i poznati novinar Shinya Matsuura javno je izražavao sumnju da Japanci imaju sopstveni projekat za slanje ljudi na Mesec, i predpostavio je da je to bio samo eufemizam za učestvovanje u tadašnjem američkom programu “Constelation”. JAXA planira da pošalje humanoidnog robota (kao što je ASIMO) na Mesec.
Agencija JAXA ima nekoliko odseka, ali ukupno prelazi \(2 milijarde.
Japan Aerospace Exploration Agency
宇宙航空研究開発機構
Japanski projekti “HOPE-X” i “Konkoh-maru”. Amerikanci nisu dozvolili nijednom da bude realizovan.
IRAN
Iran poseduje svoju sopstvenu dvostepenu raketu za lansiranje satelita, nazvanu „Safir SLV“ (persij. „Ambasador“), zasnovanu na seriji interkontinentalnih balističkih raketa klase „Shahab“ (persij. „Meteor“), napravljenih uz sovjesku pamet. Drugog februara 2009, iranska državna televizija je objavila da je zemlja lansirala prvi domaći satelit „Omid“ (persij. „Nada“) u nisku orbitu oko Zemlje uz pomoć rakete „Safir-2“. Lansiranje je izvedeno tako da se poklopi sa 30-godišnjicom Iranske revolucije. Iranci su takođe razvili malu raketu (27 m i 87 t) „Simorgh“ (persij. „Feniks“), koja je poletela 2016.
Budžet kosmičke agencije 2015. bio je oko \)71 milion, ali zato Iranski kosmički istraživački centar takođe ima svoj budžet - \(67 miliona. Predsednik Hassan Rouhani je za 2017. predložio drastično smanjivanje budžeta kosmičkoj agenciji na svega \)4,6 miliona.
Dve slike novog satelita “Navid”. Dok je “Omid” imao 27 kg, “Navid” je imao 50 kg.
IZRAEL
Izrael je deseta zemlja na svetu koja je napravila sopstveni satelit i lansirala ga 19. septembra 1988. sopstvenom raketom. Vojni satelit se zvao „Ofeq-1” (“Horizont”), a izraelska raketa trostepeni “Shavit” (“Kometa”). Bila je to kruna procesa započetog 1983. sa uspostavljanjem Izraelske kosmičke agencije pod okriljem Ministarstva nauke. Kosmička istraživanja univerzitetskih naučnika započeta su 60-ih, stvorivši intelektualnu bazu izraelskih eksperata u toj oblasti. Od tada, lokalni univerziteti, istraživački instituti i privatna industrija, potpomognuti Izraelskom kosmičkom agencijom i Amerikancima, postižu napredak u svemirskoj tehnologiji. Uloga agencije je da podržava „privatne i akademske kosmičke projekte, usklađuje njihove napore, iniciranje i razvoj međunarodnu saradnju i projekte, vođenje integrativnih projekata uključivanjem različitih tela, i stvaranje javne svesti o važnosti kosmičkog razvoja.“
Danas je Izrael najmanja zemlja na svetu koja može da lansira satelite. Budžet agencije je 2010. iznosio \(80 miliona. U budžet ne spadaju satelitski programi i razvoj raketa. Zato je, recimo, Projekat Venus, koji su radili sa Francuzima (CNES) i koji je trebalo da poleti 2014, imao je budžet od \)50 miliona, a misija sa Italijom (ISA) “SHALOM” ima budžet od \(116 miliona.
Israel Space Agency
סוכנות החלל הישראלית
“TECSAR” (“Ofeq 8, 10”) prvi izraelski radarski satelit, lansiran 2014. Prošle jeseni Izrael je lansirao i “Ofeq 11”, treću generaciju optičkih špijunskih satelita. Prethodna generacija je bila teška ispod 200 kg.
SEVERNA KOREJA
Demokratska narodna republika Severna Koreja ima dugogodišnje iskustvo sa raketnom tehnologijom, snažno podržani tajno i javno od Rusije i Kine. Još sredinom decembra 2012. Koreja je poslala prvi svoj satelit u orbitu, nazvan „Kwangmyŏngsŏng-3 Unit 2” (“Sjajna Zvezda-3 Jedinica 2”), težine 100 kg. U martu 2009. Koreja je potpisala dva međunarodna zakona, “Dogovor o kosmosu”[2] i “Konvenciju o registraciji objekata lansiranih u kosmos”[3], neposredno pošto su objavili da će uskoro lansirati „Kwangmyŏngsŏng-3”. Kim Džong-un je do sada prijavio lansiranje dva satelita: „Kwangmyŏngsŏng-1” 31. avgusta 1998. i “Kwangmyŏngsŏng-2” 5. aprila 2009. godine. Niko u svetu nije to potvrdio, ali Amerika i Južna Koreja su ubeđeni da se radilo o testiranju vojnih balističkih projektila. Severnokorejsku kosmičku agenciju čini ustvari Komitet za kosmičku tehnologiju, koji kontroliše kosmičke lansirne centre Musudan-ri i Tongch'ang-dong i izgradnju domaćih raketa “Baekdusan-1” i “Unha” (“Baekdusan-2”). Ko može da poveruje, Korejanci najavljuju kosmičke letove sa ljudskim posadama i razvoj nekakvih svojih šatlova.
Danas se o korejskim raketama čuje isključivo u kontekstu nuklearnih pretnji „demokratskom svetu“. Da li zemlja stvarno ima kosmičke pretenzije – mislim da niko ne zna sa sigurnošću.
Od vojnih parada 2012, svet je upoznao dva tipa korejskih balističkih projektila, poznatih kao „KH-08“ i „KH-14“. Pošto lažu i jedni i drugi, nemoguće je saznati njihove prave karakteristike[4].
Korean Committee of Space Technology (KCST
조선우주공간기술위원회
Da li će ovo odleteti u kosmos radi lansiranja satelita ili noseći bojevu glavu? Slika sa parade u Pjongjangu prošlog meseca. Kažu da raketa doseže visinu od 2000 km i daljinu od preko 700 km.
JUŽNA KOREJA
Zbog novonastale globalne situacije u regionu, Seul se javlja kao relativno nov igrač u azijskoj kosmičkoj utrci. U avgustu 2006. Južna Koreja je lansirala svoj prvi vojni komunikacioni satelit, „Mugunghwa-5“. Satelit je bio smešten na geostacionarnu orbitu i prikupljao obaveštajne podatke o trupama u Severnoj Koreji. Korejska vlada je do tada potrošila stotine miliona dolara za kosmičku tehnologiju, uspevši da 2008. lansira sopstvenu raketu „Naro-1“[5]. Krijući vojno angažovanje za račun Amerike, Seul je opravavao velike troškove dugoročnom komercijalnom koristi i podizanjem nacionalnog ponosa. Južna Koreja već dugo vidi sve veći domet severnokorejskih raketa kao ozbiljnu pretnju njihovoj nacionalnoj sigurnosti. Kada je njihova kosmonautkinja Lee So-yeon (1978) poletela 2008. sa Rusima na Međunarodnu orbitnu stanicu, Južna Koreja je proglasila da ulazi u trku za kosmos. Poseduju do danas već kompletiran Naro kosmički centar, što sada daje zeleno svetlo Koreji da proizvodi setelite i projektile sa oslanjanjem na lokalnu tehnologiju. Seul se sve jače trudi da pojača kosmički program koji bi in pomogao da brane svoje poluostrvo, istovremeno smanjujući svoju zavisnost od Amerike[6].
Budžet agencije je prošle godine bio \)583 miliona.
Korea Aerospace Research Institute
한국항공우주연구원
Biotehnolog i kosmonautkinaja dr Yi. Posle tvrdog sletanja, imala je probleme s leđima pa je bila i u bolnici.
PAKISTAN
Pakistan je zvanično počeo da se bavi kosmičkom tehnologijom od septembra 1961, kada je stvorena pakistanska kosmička agencija SUPRCO, sa slavnim fizičarem i Nobelovcem Abdusom Salamom[7] kao prvim direktorom. Tih prvih dana, SUPARCO se bavio razvojem sounding raketa na čvrsto gorivo, u čemu im je debelo pomagala Amerika. 7. juna 1962, sa lansiranjem rakete “Rehbar-I” (“Pokazivač Puta”), Pakistan je postao deseta zemlja u Aziji i deseta na svetu koja je to uspešno izvela. Raketu su razvili timovi naučnika i inženjera pakistanskog Vazduhoplovstva, predvođenih brigadnim generalom Władysławom Józefom Marianom Turowiczem u saradnji sa Nasom. Raketa je lansirana iz Somnianija, prvog pakistanskog lansirnog centra. Bespilotni kosmički program SUPARCO-a nastavljen je do 1972, sa gotovo 20 uspešnih lansiranja. Program je pretrpeo ozbiljan udarac tokom 70-ih i 80-ih, odlažući razvoj i lansiranje pakistanskog prvog satelita, “Badr-I”, sve do 1990, kada je lansiran iz Kine. Drugi pakistanski satelit, “Badr-B”, lansiran je 2001. sa kosmodroma Bajkonur uz pomoć ruske rakete “Zenit-2”, nakon čega je 2001. lansiran i “Paksat-1R”, prvi komunikacioni satelit, koji je ugovoren i zapravo izgrađen i lansiran u Kini. Trenutno, SUPARCO je uključen u razvoj geostacionarnog satelit “Pakistan Remote Sensing Satellite” koji bi trebalo da bude lansiran 2030, verovatno opet iz Kine.
Budžet SUPARCO-a je pre koju godinu bio \(65,7 miliona.
Space and Upper Atmosphere Research Commission
خلائی و بالائی فضائی تحقیقاتی مأموریہ
Pakistanski sateliti “Badr-I” i “Paksat-1E”.
BANGLADEŠ
Sa planiranim lansiranjem „Bangabandhu-1“ satelita, kupljenog u inostranstvu (ESA), Bangladeš će upravljati svojim prvim komunikacionim satelitom. Lansiranje će biti krajem ove godine, a odneće ga u kosmos američka privatna raketa „Falcon 9 Full Thrust“. Satelit košta \)248 miliona i imaće radni vek od 15 godina. Bangladešova kosmička agencija SPARRSO namerava da pojača lansiranje satelita posle 2020, a njihova vlada naglašava kako traži „potpuno mirnu i komercijalnu“ ulogu u kosmosu.
Bangladesh Space Research and Remote Sensing Organization
বাংলাদেশ মহাকাশ গবেষণা ও দূর অনুধাবন কেন্দ্র
Budući bangladeški satelit “Bangabandhu-1” (BD-1).
U trci, ali sa mnogo manjim ambicijama, učestvuje još nekoliko azijskih zemalja. Recimo, Indonezija poseduje nekoliko komunikacionih satelita kupljenih u inostranstvu, a razvija sopstvenu malu raketu „Pengorbitan” (RPS-420).
Sledeći igrači vredni pažnje su Malezija i Turska, koji su pokrenuli sopstvene programe 2006. odn. 2007. godine. Obe zemlje pominju želju da u što skorijoj budućnosti razviju sopstvene rakete i satelite. Turska je od 2012. razvijala sopstveni vojni satelit „Göktürk-2”, koji su iste godine lansirali Kinezi. Njihovi sateliti će moći da prave slike sa rezolucijom boljom od 2 metra po pikselu, po čemu su Turci na drugom mestu posle Amerike. Turska je 2013. odobrila konstruisanje prvog lansirnog centra ROKETSAN, prvenstveno za satelite na niskim orbitama. Turska i Ukrajina su 2015. potpisali ugovore o kosmičkoj saradnji vredne milijarde dolara.
Učestalost orbitnih lansiranja
2001-2010
2011-2016
[1] Tipična drugosrbijanska rečenica – kao, neki tamo sugerišu da kosmički programi imaju – zamisli! – „veze sa razvojem vojne tehnologije! Svašta!“ A u stvari je, izgleda, obrnuto... Pročitaj moju prethodnu priču „Ja špijun“ i onih par fusnota, ili u nastavku dole, o Japanu.
[2] Dogovor (međunarodni kosmički zakon) koji su još 1967. potpisali SAD, SSSR i UK. Danas usu 105 zemalja potpisnice dogovaora
[3] Tzv. Registraciona Konvencija, jedan od 4 kosmička zakona, stupio na snagu 1976. a do danas su ga ratifikovale 63 zemlje. Ko ne veruje tomi, evo mu dokaza: Srbija je potpisnica ovog dogovora od 12. marta 2001. godine! Izgleda da nije STVARNO potpisala ništa, nego je kao naslednica Jugoslavije, samo produžila ugovor, koji je Jugoslavija potpisala 24. februara 1978. Ko je to potpisivao, radi čega, kome smo se mi to tada uvlačili, šta li smo planirali ... zna li iko?
[4] Korejanci lažu da bi njihova pretnja bila shvaćena što serijoznije, a „ovi drugi“ lažu da bi predstavili pretnji što ozbiljnijom pa time zahtevajući i odgovor adekvatnijim. Apsurd bre!
[5] Prvi stepen ove rakete proizvodilo je u to vreme rusko preduzeće (danas ukrajinsko) NPO „Emergomaš“, koje je proizvodilo i ruske rakete „Angara“. Drugi stepen proizvode sami Korejanci. Ceo program je koštao $450 miliona.
Rusi su im pomagali i da naprave veliki lansirni centar smešten na ostrvu Naro.
[6] Južna Koreja je, po Obaminim rečima, „jedan od meričkih najbližih saveznika i najvećih prijatelja“. Smatra se jednom od najvećih pro-američkih nacija na svetu, iako su Amerikanci zapravo njihovi okupatori od 1953.
[7] 1979. podelio Nobelovi nagradu sa Vajnbergom i Glasšouom za nuklearnu fiziku. Prvi Arapin sa Nobelovom nagradom za nauku.
