Dobro, sada i zvanično. Možemo reći da će se sledeća Nasina misija koja će posetiti najneverovatniji Jupiterov mesec, Evropu, zvati ’Europa Clipper’. NASA je 7. februara objavila da je konačno odabran naziv za najočekivaniju sondu protekle decenije. Možda mnogima ova vest zvuči kao ’Dan mrmota’, jer se možda i neće tako zvati. Pa i da i ne, jer je sonda bila neka vrsta ’Schroedingerove misije’ što se tiče njenog naziva.
„Europa Clipper“. Kliperi su bili jako brzi, vitki jedrenjaci iz XIX veka, sa visokim jarbolima i velikim jedrima.
Da vidimo. Početkom XXI veka NASA je pokušala da progura složenu misiju za proučavanje Jupiterovog sistema koju bi činila sonda opremljena nuklearnim reaktorom nazvana JIMO („Jupiter Icy Moons Orbiter”). Na iznenađenje mnogih, misija je otkazana zbog previsoke cene (preko \(16 milijardi!), a nakon još nekoliko frustrirajućih predloga, 2007. je predstavljen predlog „Europa Explorer”. Umesto nuklearnog reaktora, „Europa Explorer“ je trebalo da koristi šest radioizotopskih generatora (RTGs). Zahvaljujući zajedničkim naporima NASA i ESA, tokom 2009. godine rođena je misija EJSM („Europe Jupiter System Mission“). NASA je očekivala da će u njoj participirati sa verzijom „Europe Explorera“, sondom „Jupiter Europa Orbiter” (JEO) sa pet RTG-a, koja će istraživati Evropu, dok bi ESA učestvovala sa sondom „Jupiter Ganymede Orbiter” (JGO). Nažalost, početkom ove dekade JEO je otkazan, kao i ostali predlozi. Iako je ESA ostala sama, odlučila je da nastavi sa JGO projektom, ali sada sa sondom „Jupiter Icy Moon Explorer” (JUICE). Ova misija će proučavati mesece Evropu, Kalisto i Ganimed, a 2022. godine biće lansirana evropskom raketom “Ariane 5”.
Nasina sonda JEO (Jupiter Europe Explorer) je trebalo da poleti 2020. i da nakon leta od 5-6 godina poseti Evropu i Io. Glavni cilj je trebalo da bude potraga za podzemnim okeanom. Misija je zahtevala tričavih \)4,7 milijardi.
Sonda „Europa Explorer“. Do cilja je trebala da iskoristi gravitacione asistenvije Venere i dvaput Zemlje.
Pod pritiskom, NASA je bila prinuđena da se prihvati „grbavog“ posla osmišljavanja misije koja će biti jednako naučno interesantna kao JEO ali će koštati samo deo nje. Predlog je dobio naziv EHM (Europe Habitability Mission) a posedovao je nekoliko varijanti: sondu za sletanje na površinu, orbitnu stanicu, i preletnu sondu. Konačno, NASA je 2012. odabrala proletnu verziju, nazvavši je EHMF (Europe Habitability Mission Flyby). Ta sonda nije trebala da ulazi u orbitu oko Evrope, već je trebalo da izvede desetine preletanja iznad nje, smanjujući na taj način drastično težinu goriva i štita protiv zračenja. Rezultat je bio da je dobijena sonda duplo manja i jeftinija (oko \(2 milijarde) od JEO. U jesen 2012. NASA je odlučila da predlogu EHMF dodeli ime „Europa Clipper“.
Preletna sonda EHM iz 2012. sa pet Naprednih Stirligovih Radioizotopskih Generatora (ASRG).
Sonda EHMF ili „Europa Clipper“ iz 2012.
Predlog „Europe Clipper“ iz 2012. sa solarnim panelima. Zbog udaljenosti cilja od Sunca, paneli su površine od 75 m2.
Ali budući da misija nije zvanično odobrena, ime je bilo više-manje neformalno. Godine 2013. NASA je odlučila da promeni dizajn i da upotrebi generatore RTG tipa MMRTG umesto ASRG tipa Sterling, čiji razvoj je nešto pre toga otkazan. Dok je procenjivano da bi JEO mogao da košta i do \)4,7 milijardi, očekivalo se da „Europa Clipper“ ne bi koštala više od \(2,1 milijardu. Ali 2014. Obamina administracija je objavila da bi to još uvek jako skupo i frontalno se suprotstavila daljem razvoju „Europe Clippera“. Prateći uputstva Bele kuće, NASA je pokušala da smisli naučno produktivnu misiju na Evropu jeftiniju od milijardu dolara ali je odgovor, očigledno, bio negativan.
Dizajn „Europa Clipper“ iz 2013-2014. godine sa MMRTG.
Verzija „Europa Clippera“ iz septembra 2014. sa solarnim panelima.
Zbog izuzetno oštrih reakcija koje je misija „Europe Clipper“ izazvala kod Obamine administracije, u Nasi su lukavo odlučili da više nigde ne pominju njeno ime. Krajem 2014. RTG-ovi su zbog daljih smanjivanja troškova zamenjeni solarnim panelima[1] (iako je to izazvalo druge tehničke probleme), dok je za lansiranje 2022. godine umesto rakete „Atlas V 551“[2] kao glavna opcija odabrana mnogo jača „SLS“. Uz njenu pomoć bezimena sonda, sada poznata samo kao „Misija na Evropu“, trebalo bi da stigne do cilja 2025. umesto 2030. sa „starom“ raketom „Delta V“ ili “Delta IV“. Korišćenje „SLS“ je predstavljao politički manevar kojim je NASA osvojila simpatije Republikanske većine u Kongresu (toj partiji pripada i Tramp), što je bio potez koji je, sudeći po rezultatima, doneo Nasi dobre rezultate, iako je Obamina administaracija bila spremna da još jednom spusti rampu za ovu misiju.
Sonda EMFM formalno nazvana „Europa Clipper“ iz 2015. godine. Zajedno je planiraju Jet Propulsion Laboratory (JPL), Applied Physics Laboratory (APL), Southwest Research Institute, University of Texas, Arizona State University i University of Colorado Boulder.
Poslednji dizajn „Europe Clipper“. Radarska antena je spojena sa solarnim panelima, dodata je četvrta ploča svakom krilu, glavna antena je postavljena bočno a magnetometar je dobio sopstveni nosač.
Konačno je Bela kuća kapitulirala. U maju 2015. misija je i zvanično odobrena, kao i 9 naučnih instrumenata koje će da ponese (ukupne težine preko 80 kg), ali bez povećanja budžeta primereno složenosti projekta. Pošto je ono „Europa Clipper“ zvučalo prilično uopštena, a NASA više voli skraćenice nego dete bombone, sonda ubrzo postaje poznata kao EMFM (Europa Multiple Flyby Mission o Europa Multi-Flyby Mission). Krajem 2015. Kongres je zatražio od Nase da projektuje lender za Evropu koji bi ponela sonda EMFM. Početkom marta 2017. NASA je odlučila da prezentuje projekat sletne sonde, ali kao nezavisne letilice klase “Flagship“ pod nazivom „Europa Lender“, tako da se EMFM vratila svom početku. Sa dvema odvojenim misijama, krajem prošle godine bilo je govorkanja da bi NASA mogla da EMFM krsti kao „Europa Clipper“, ali i da će na to možda morati da se pričeka duže nego što se očekuje. U međuvremenu, u februaru razvoj misije je ušao u Fazu B. To znači da dijazn postaje još konkretniji i zreliji, iako još uvek ima prostora za promene (sonda će početi sa izgradnjom u toku Faze C).
„Europa Clipper“ će prema planovima nadleteti Evropu 43 puta.
„Europa Clipper“ spada u „Flagship“ misije, koja će prema procenama koštati oko dve milijarde dolara, iako mnogu vele da će 2,5 milijarde biti mnogo realnija cifra (radi poređenja, rover „Mars 2020“, još jedno „Flagship“ čedo, koštaće oko \)2,44 milijarde). Alo pre nego što poleti 2022. godine, sonda će morati da savlada još par prepreka. Najznačajnija, pored sredstava za budžet, biće raketa, jer budućnost misije u velikoj meri zavisi od sudbine „SLS“ (Block IB). Ako dođe do otkaza ove rakete, to će bilti veliki korak unazad za misiju, i sigurno da nećemo detaljnije videti Evropu pre 2030. godine.
P.S.
O ovome sam već nešto pisao:
P.P.S.
Saznao sam da je moguće da sonda neće moći da se dovoljno zaštiti od velikog zračenja u blizini Evrope i oblaka vodene pare na malim visinama, pa neće smeti da se spusti dovoljno nisko. Prave se planovi da se možda izbaci nekoliko minijaturnih satelita CubeSat formata pokretanih jonskim motorima. Neki raniji predlozi su obuhvatali „Mini-MAGGIE”[47], “DARCSIDE”[48], i “Sylph”[49]. Možda će neki od tih nanosatelita moći da uđe i u orbitu oko Evrope?
[1] Prema često citiranom navodu iz moje knjige „Velika Otkrića i Promalasci“ ( naručite), na razvoj i izgradnju RTG generatora za misiju „Voyagera“ Američko ministarstvo za energetiku (DOE) je pre više od 40 godina potrošilo $17,735 tadašnjih miliona. Dakle, to ne samo da je skupa sprava, nego dodatne probleme stvara i činjenica da NASA praktično više i nema plutonijumske izotope potrebne za paravljenje RTG-ova.
Ovo je fenomenalna tema i o njoj sam pisao u više navrata. Koga to interesuje neka pogleda npr. „Plutonijumski smešak Nasi“ a pogotovu „Američka borba“, gde sam još pre desetak godine ukazivao na hronični nedostatak niklearnog goriva za buduće Nasine misije u kosmosu.
[2] To je najjača konfigurcija u porodici „Atlas V“, sa 5 bustera na čvrsto gorivo i tovarnim prostorom prečnika 5,4 m. Raketa ima 2 stepena, a gornji stepen „Centaur“ može da se uključuje više puta i odnese korisni teret na različite orbite. Ono „551“ označava da raketa ima teretni vrh prečnika 5,4 m, da ima 5 bustera, i jedan motor RL–10A u dodatnom stepenu „Centaur“. Raketa je visoka 62,2 m i teška 587 t. Njome su lansirani „New Horizons“ i „Juno“.
