Krajem 80-ih Sovjetski Savez je lansirao gigantsku raketu „Энергия“. Konstruisana da u orbitu ponese šatl iz programa „Буран“, raketa je bila u stanju da digne korisni teret od oko sto tona. Međutim, ne računajući lasersku borbenu stanicu „Скиф-ДМ“[1] (17Ф19ДМ), SSSR je tražio civilne projekte koji bi opravdali postojanje tako velike rakete.

vr1

Evro-sovjetski kosmički teleskop koji nikada nije izgrađen. (ESA)

1990. godine rodio se ambiciozni naučni predlog da se izvede lansiranje jednog međunarodnog kosmičkog radioteleskopa velikih dimenzija. Neko bi mogao da se zapita kakva je svrha slanja radioteleskopa u kosmos jer, za razliku od drugih talasnih dužina, radio-talasi lako prodiru kroz Zemljinu atmosferu. Odgovor se ne krije u prepreci koju atmosfera čini drugim vrstama opservatorija, već u rezoluciji. Ako teleskop postavimo u atmosferu i spregnemo ga sa antenama na Zemlji, dobićemo rezoluciju koja je ekvivalentna uređaju s antenom veličine orbite kosmičkog radioteleskopa. Tako se dobija ono što se na engleskom naziva Very Long Baseline Interferometry, ili VLBI.

vr2

Protivsatelitsko oružje „Skif-DM" ili „Poljus" bilo je dugo oko 37 m, prečnika 4,1 m, a imalo težinu oko 80 tona. Na slici se vide crveni izduvnici motora RD-171 stepena 0 na 4 bočna bustera rakete „Energija“.

Evropska kosmička agencija (ESA) je 1990. godine uspostavila kontakt sa sovjetskom kompanijom NPO “Energija”, naslednikom projektnog biroa ОКБ-1 Sergeja Koroljeva, radi lansiranja kosmičkog teleskopa njihovom džinovskom raketom. Trebala je da ESA obezbedi naučni teret, dok bi sovjetska strana bila odgovorna za raketni nosač i satelit koji bi poneo teleskop, kao i za dodatnu saradnju oko naučnih instrumenata. Projekat, kojim je rukovodio Richard Schillizzi, bio je poznat pod neuglednim imenom „IVS“ (International VLBI Sate-litte) i predstavljao je deo Esinih misija srednje veličine u okviru programa „Horizon 2000“[2]. Da je bio usvojen, „IVS“ bi bio lansiran 2001. godine. „IVS“ je trebalo da bude naslednik još jednog evropskog kosmičkog VLBI iz osamdesetih, poznatog pod imenom „QUASAT“.

vr3

Evropski radioteleskop “QUASAT” prečnika 15 m, prethodnik IVS.

Glavna antena „IVS“ je trebala da bude prečnika 25 metara, a u SSSR-u projekat je tekao pod imenom „KPT-25“ (rus. Космический PадиоTелескоп). Trebalo je da ima sekundarno ogledalo prečnika 2 metra i da proučava nebo u frekventnom opsegu 5-2.000 GHz, ali bi fokus bile frekvencije oko 60 GHz, deo spektra koji je blokiran molekulima kiseonika iz Zemljine atmosfere. Misija je trebalo da traje oko 5 godina a satelit bi krenuo sa početne orbite 5.000×20.000 km nagiba 53,45°. Kasnije, „IVS“ je trebalo da bude premešten na radnu visokoeliptičnu orbitu dimewnzija 5.000×150.000 km. Kosmički teleskop je trebalo da ima ogromnu težinu za satelit tog tipa: ni manje ni više nego 27,8 tona[3] (15,8 tona je gorivo). Za podizanje takve mase u orbitu, „Energija“ je trebala da ima tri stepena.

vr4
Lansirna konfiguracija “IVC”. (ESA)

Satelit je trebalo da bude integrisan u Univerzalnu kosmičku platformu „УКП“ koju je iste godine predstavila NPO „Energija“, konstruisanu za geostacionarne satelite mase preko dvadeset tona (!).„УКП“ je imala dimenzije 5,5×3,3×2,5 metara a solarni paneli su generisali 15 kW struje, ali za ovu misiju bi bilo dovoljno 5-6 kW. Sovjetska kompanija je planirala da „УКП“ koristi u projektu „Марафон“ – kasnije poznat kao „Глобис“ – u cilju stvaranja globalne mreže džinovskih geostacionarnih satelita.


vr5
Sovjetski džinovski geostacionarni satelit
„Глобис“.

IVS” nije trebalo da bude prvi sovjetski teleskop ove vrste u kosmosu. U julu 1979, kosmonauti Vladimir Ljahov i Valeri Rjumin su na stanici „Салют 6“ („ДОС-7K nº5”) instalirali radioteleskop “KPT-10“[4]. To je trebalo da bude prvi instrument u seriji naprednih teleskopa koji bi kulminirali kosmičkom stanicom „POC-7K“ (Pадиотехническая Oрбитальная Cтанция). POC-7K“ je trebala da bude kosmička stanica tipa „ДОС“ na koju je montiran radioteleskop „KPT-30“ sa antenom prečnika 30 metara i težinom od 700 kg. Trebala je da bude postavljena na orbitu visine 600 km sa nagibom 64,8°. „POC-7K“ je trebalo da bude zamenjen drugim stanicama tipa „ДОС“ prepravljenim da formiraju kompleks „Галс“ a kasnije sistem „Карат“ programa „Буран“. Nažalost, ni „POC-7K“, ni „Галс“ ni sistem „Карат“ nikada nisu uspeli da zažive.

vr6

Za instaliranje antene radioteleskopa “KPT-10“ kosmonauti su morali da izađu u kosmos. Samo ovce su mogle da poveruju da je svrha antene isključivo civilni benefiti.

vr7

Orbitna stanica “POC-7K”. Težina – 22,4 t; težina instrumenta – 4,5 t; površina sol. baterija – 119 m2; snaga sustema el. napajanja – 16 kW; tačnost navođenja el. ose antene – do 8°.

1 – uređaj za fokusiranje; 2 – nosač fokusnog uređaja; 3 – primarno ogledalo; 4 – glavna noseća struktura; 5 – radni odsek (hermetizovan); 6 – pogonska sekcija; 7 – prelazna komora; 8 – komunikaciona antena; 9 – solarni paneli. (RRK Energija)

vr8

Originalni projekat stanice „ДОС“ prve generacije sa montađom antene od 30 metara za rad u kratkotalasnom dijapazonu

Čak i uz evropsko i sovjetsko angažovanje, program “IVS” je smatran previše ambicioznim, pa su u projekat uključene i druge zemlje, kao npr. Japan. Ali samo godinu dana po rođenju “IVS” SSSR je nestao, a sa njim i sredstva za raketu “Energija”. “IVS” je pao u zaborav, ali ne i namera Rusije da lansira u kosmos radioteleskop. Konačno, u julu 2011. godine, lansirana je opservatorija Радиоастрон“ (na Lavočkinovom satelitu „Спектр-Р“) sa antenom prečnika deset metara, koja se smatra vrstom mlađeg brata nekadašnjeg „IVS“.

vr9

vr10

Montaža radioteleskopa na Lavočkinov teleskop Спектр-Р. Težina – 3.296 kg. Apogej je bio 390.000 km, sa periodom od 8 dana i 7 sati. Prosečna udaljenost Meseca je 384.000 km, tako da je opservatorija letela na 700 puta većoj visini od Habla.

vr11


[1] O ovom sovjetskom vojnom čudu napisao sam pre pet godina odličan text.

[2] U tom planu se nalazila i misija „Cassini-Huygens“, planirana još od 1984. Plan je bio ispunjen kada su 2009. lansiranje misije „Herschel“ i „Planck“. U drugom delu plana („Horizon 2000 Plus“) spadale su misije „Gaia“, „BepiColombo“, i evropski udeo u teleskopu „James Webb“. U okviru ovog programa lansirana je sonda „Rosetta“, koja trenutno leti oko komete 67P.

[3] Hablov teleskop ima „svega“ 11,1 tonu, a „Compton Gamma Ray Observatory“ oko 17 tona.

[4] Parabilična antena je imala prečnik 10 m. Teleskop je radio od jula do avgusta 1979. U paru sa 70-metarskim radioteleskopom smeštenim na Krimu, u Jepatoriji, činio je interderometar većih vimenzija od prečnika Zemlje. Uz njegovu pomoć, praćen je pulsar 0329.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   

Milan janković
0 #1 Milan janković 14-11-2014 07:49
Lep članak, kao i ostali od autora kojeg rado čitam. Sam tako nastavite
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook

ODABRANA MESTA
Svet nauke
ADNOS vivafizika adastra
aduniverzum
astrobobo
zvjezdarnica
auvidulini eureka BOR logo
marininiafizika