Sve je počelo divno, kraja još nema

Pišem ovo zato što znam da će mnoge koje sam sreo na vidjevičkoj astrofotografskoj radionici interesovati, iako ima malo veze sa glavnim događajem.

Dan je bio prekrasan kada smo iz Novog Sada put Vidojevice krenuli Dušan Mrđa, Jaroslav Grnja i ja. Tamo gore, od petka do nedelje održavala se astrofotografska radionica, ali to nije bio jedini razlog našeg putovanja - bar što se mene tiče jer ja nisam astrofotograf. Ja sam želeo da konačno vidim dva naša najveća teleskopa, veliki od 1,4 m i mali od “svega” 60 cm.

Od opreme za ovaj divan događaj  poneli smo dvogled, kotlić sa pripadajućom montažom i nekoliko fotoaparata.

- Što da nosim teleskop, reče Jaro, kad Miloš ionako nosi bar dva kompleta.

Dušanu je opet zabranjeno da nosi ozbiljniju optiku na ovakve događaje zbog dokazane veze njegovih teleskopa sa kišom i naoblačenjem.

Vince

Uglavnom, krenuli smo veseli i bezbrižni, jer šta loše može da se desi kada idete u planinu, a vreme je tako divno. Usput smo svraćali na kafu i da se odmorimo od putovanja i tako nakon nekoliko sati uđosmo u Prokuplje da kupimo meso. A dok smo tragali za mesarom mi malo ogladnesmo pa svratismo na burek. Bilo malo dileme koji da uzmemo jer ih bilo raznih, ali se setimo šta je govorio mudri Muhamed Muminović iz Sarajeva: “Burek je burek samo ako je sa mesom. Ostalo je gibanica”.

Ljudi moji, što je bio dobar! Dakle, taj burek zaslužuje posebno poglavlje u knjizi kulinarstva i prosto ne znam kako da shvatim profesora Gajića iz Niša koga smo nazvali da mu se javimo. Kaže profesor: “Burek? Aaa, pa burek se ne kupuje u Prokuplju nego u Nišu!” Zar je moguće da je tamo bolji? Dobro, odlučimo da u povratku svratimo u Niš.

E dakle, stigosmo na Beli Kamen podno vrha planine, uzmemo jedan bungalov pa odosmo gore, na Vidojevicu. Tamo smo se pozdravljali sledećih pola sata sa Bratislavom, Oliverom, Sekulom i ostalima od kojih neke jesam, ali neke i nisam ranije poznavao. E onda nas Oliver odveo u vizitu teleskopima.

Dakle, taj teleskop, Milanković… šta da vam kažem, bila je to ljubav na prvi pogled. Gledate ga kako ponosno stoji, visok, moćan i gord tako da ne može čovek da odvoji pogled od njega. Nije to samo moje mišljenje, da se razumemo. To je opšti utisak.

Naravno da smo se islikali sa njim, a zatim pomalo nevoljno odosmo dalje sa planom da mu se sutra opet vratimo.

Iako je drugi teleskop upadljivo manji ni on nije bio bez svog šarma pa smo i pored njega zijali od uzbuđenja, dok su se naši domaćini ponosno osmehivali.

Posle ostavimo i njega za sutrašnje slikanje pa odosmo na osmatračku poljanu. A tamo vidimo siluete cevi desetak teleskopa, crvene diodice kako svetlucaju, monitore koji prikazuju crvene grafike, motore koji su tiho zujali. A gore, po nebu prosuo se Mlečni put, a zvezde su treperele i na broju ih je bilo više nego što sam verovao da ih inače ima. Gradski život iz koga smo došli, alarmantne vesti, političke zavrzlame, buka automobila, problemi na poslu - nestadoše kao da su u drugoj galaksiji.

Te noći ostadosmo do četiri sata sa blesavim osmesima na licu, oduševljeni kao deca kada vide igračke u izlogu. Sa planovima da sedećeg dana nastavimo pravo druženje i fotografisanje odosmo na spavanje.

Naš bungalov se nalazio u divnoj bukovoj šumi. Svuda okolo videli su se vrhovi obližnijh planina, zrak je opijao od svežine i sve to, pa još i zbog očekivanog odlaska na vrh mamili su nam osmehe, a raspoloženje je naraslo do neba pa i dalje. Tu smo, na prvoj jutarnjoj kafi, razgovarali sa Kragujevčanima. O čemu? Pa o važnim stvarima: o kamerama, programima za obradu fotografija, praćenjima i sličnim mudrostima.

Onda krenusmo gore.

Put do opservatorije je loš - objektivno i gore od toga. Posut je kamenicama, ali pri svakoj kiši prave se novi kanali i nikad on nije isti. Ali prohodan je i mi krenusmo. Uz put pravimo planove, Jaroslav se preslišava za gulaš (imao je malu tremu jer mu je to, reče, prvi put da ga kuva). Po defaultu na ovakvim skupovima za gulaš je zadužen Janko Mravik, majstor za sve, pa i za kotlić. Ali, iz nekog nerazumnog i svakako neobjašnjivog razloga on ovog puta nije sa nama išao. Koje kosmičke sile su na to uticale nije mi poznato. Bio sam sigurniji da će na Vidojevicu ići on nego Sekula koji tamo radi. Eto, još jedna misterija svemira.

Dobro, bili smo pred samim vrhom i usred nekog vica kada se motor auta ugasio. Znate, kada vam se to desi na brdu vi prikočite i ponovo motor upalite. Desi se to ponekad, ništa to nije strašno. Gotovo da je uobičajeno, tako da ni razgovor nismo prekidali.

Ali ovog puta motor je uspevao samo da zabrunda i da se opet ugasi. Tada još nismo shvatali da smo na početku mučne drame i tupog beznađa koje se posle dugo pamti kao nemio događaj i prepričava u pola glasa.

Telefonirao sam gore Milošu i molio ga dođe. Reče, evo me silazim, nosim alat. Malo me je iznenadilo kada sam ga video da je došao s čekićem, ali, reko, valda čovek zna šta radi. Mučio se on dvadeset minuta, probao sve trikove koje je znao, auto smo i gurali i jedino što još nismo bajali. Zatim nas je Sekula Ladom odvukao gore da Miloš uz pomoć drugih mastera nastavi.

Bilo je raznih dijagnoza za čije nabrajanje treba čitava kucana strana. Sekula je počeo da zove razne prijatelje po Nišu koji su nam davali sugestije, kako da se dopre do karburatora, kako da se motor natera da radi. Našli smo nešto benzina da ga saspemo u karburator kako bi oživeli motor. U tom manevru Miloš se nagutao benzina, zatim ispirao usta rakijom i dva sata nije sme cigaretu da zapali. Posle je Oliver Đorđević, imenjak Olivera Vincea, upravnika opservatorije, koji inače radi u hotelu, zvao neke svoje prijatelje majstore. Oni su opet zvali svoje prijatelje majstore, nekoliko njih je došlo gore, a već se spuštao mrak. Svi su hteli da pomognu, svi su imali ideju kako da se kvar popravi, neki su bili sigurni u čemu je problem samo što ni oni nisu bili u pravu.

Prvo je rečeno da ne radi pumpa za gorivo. Zatim da je možda u pitanju samo osigurač, zatim da pumpa ipak radi jer se čula kad se okrene ključ u bravi automobila, zatim da je dovod zapušen. Jedno je, međutim, bilo konstantno: šta god da smo radili motor nije hteo da proradi.

Neko je predložio da stavimo kantu benzina na krov automobila pa da ga sprovedemo crevom do motora kako bismo osposobili auto bar do Prokuplja, ali to je bilo vrlo lako reći. Onda je jedan momak odjurio u selo i vratio se već u mrklu noć sa nekim crevom pa je napravio baj-pas od pumpe do motora. Ni to nije radilo. Onda je neko rekao da mora da je neki filter zapušen što je moguće proveriti samo na kanalu. Dakle, trebalo je svući kola dole. Samo kako? Ne možete tegliti auto niz brdo pogotovo što servo za volan nije radio, a kočnica je bila tvrda kao kamen.

Sem problema sa kolima ostalo je bilo san snova. Meni naravno ne, jer su me brige obuzele. Nisam znao kako da spustim auto, gde da nađem auto radionicu, koliko će sve to koštati, a sutra je nedelja kada obično niko ne radi, a prekosutra treba svi da idemo na posao, a Novi Sad je daleko skoro 400 kilometara. Sve mi je taj kvar pokvario i počeo sam da primećujem svet oko sebe tek kada sam se iznervirao da granice kada mi je na kraju već bilo sve svejedno i kada sam se prepustio sudbini. Ljubazni momci iz sela rekoše da će da traže po brdima krutu rudu za vuču kola, da će doći ujutro, da će auto odvesti u Prokuplje i naći neku radionicu itd. itd. sve u svemu bilo je grozno. Da mi pre tri nedelje hirurški nije odstranjena žuč sad bih sigurno dobio užasan napad.

A u međuvremenu ostali su radilo svoj posao. Stotinak metara dalje astrofotografi su snimali, a kod upravne zgrade gorele su dve vatre. Jaroslav je seckao luk i meso i kad je voda provrila, sve je sasuo u kotlić i pusto da se gulaš vari. Malo dalje, Bratislav i Sekula su pripremali sač u koji su stavili šest kila isečenog mesa, zatim krompira i raznih začina i povrća da bi na kraju sve to zatrpali u žar.

Dalje, iza šumarka Makedonci, momci iz Kruševca, Beograđani (sve ih ja zapravo znam, ali imena im se ne sećam svima) su snimali. Videli smo Riči-Kretjen koji nam se prvi put predstavio još na Andrevlju 2011-te, videli smo moćnu opremu koju ja u svojoj neukosti ne mogu da navedem. Miloš je snimao Orionovu maglinu i jedino to znam jer sve ostalo zbog moje muke oko kola nisam bio u stanju da vidim. Propalo je moje fotografisanje koje sam mesec dana planirao. Zbog svega toga i ovaj moj izveštaj sa Vidojevice nije onakav kakav bi trebalo da bude.

Već je bila ponoć kada su kulinari završili svoj posao, a ja postao svestan da čitavog tog dana ništa nisam jeo. I pored sve muke nisam mogao a da ne primetim kako je gulaš bio – pa, malo je reći da je bio dobar. Bio je skup izvrsno ukompnovanih ukusa i mirisa. Nešto što su samo olimpski bogovi jeli i što se prepričava generacijama. Pravi festival ukusa, optimalno slan, malo naljut i crven. Da, da, fino je bilo i ono meso iz sača, ali gulaš, pa to je za antologiju.

I tako, da ne dužim više, ujutro je Oliver iz hotela rekao da je našao nekog ko će prebaciti kola u Prokuplje, da će naći majstora itd. ali sve to tek posle podne, kada mi već moramo da budemo na putu.

Kada se nađete u krugu dobrih ljudi onda se neka rešenja nađu, makar i da nisu idealna. Oliver Vince, upravnik opservatorije, je rekao da pustim to s kolima da ide svojim tokom i da će on u sredu, kada se poprave, kola dovesti u Novi Sad jer i ovako treba da se vrati kući u Beograd, a neće mu biti taško da ide preko Novog Sada. Miloš je rekao da može nas trojicu on da vozi kući i malo se naljutio što ga uopšte tako nešto pitamo kada se to podrazumeva. Radan je tražio da ga obaveštavam kako ide stvar sa popravkom, mnogi su se ponudili da pomognu ako ikako mogu.

****

Danas je ponedeljak. Oliver sa Belog Kamena je javio da su kola kod majstora, da je ipak pumpa pokvarena i da će majstor danas ili sutra otići u Niš da je kupi.

Zatim će on da ode do Prikuplja, da preuzme auto i da dočeka u sredu svog imenjaka kome će ga predati. Malo kasnije je javio da su kola već popravljena i da ih je on preuzeo i odvezao u dvorište svoje kuće, gde će sačekati Olivera Vincea da ih preuzme.

Tog Olivera iza hotela nikad ranije nisam video, ali ipak se on ponudio da pomogne sve što može. Dva puta sam mu nudio novac da nadoknadim njegove troškove putovanja do Prokuplja i uopšte da mu se makar malo nekako zahvalim, ali se on na to gotovo uvredio.

Moram bar još jednom otići na Beli Kamen ovog puta ne samo zbog teleskopa nego i zbog njega.

Fotografije sa Vidojevice

Ostale fotografije

2016 09 30 18.21.29
2016 09 30 18.21.56
2016 09 30 18.22.37
2016 09 30 18.22.49
2016 09 30 18.23.08
2016 09 30 18.25.48
2016 09 30 18.52.45
 2016 10 01 16.31.36
 2016 10 01 17.25.43
 2016 10 01 19.11.07
Ostale fotografije

Komentari   

Aleksandar Zorkić
0 #2 Aleksandar Zorkić 08-10-2016 15:22
Citat Astrofotograf:
Ljudi, snimiste li vi tamo nesto na nebu, neku maglinu, neku galaksiju, ili ste bili samo da bi ste krkali i snimali hranu?


Naravno, ovo nije bio izveštaj već lični doživljaj ispunjen problemima oko kola. Ovde je prvi, pavi izveštaj: http://www.astronomija.org.rs/posmatranja/10717-videsmo-vidojevicu
A biće ih još.
Prijavi administratoru
Astrofotograf
0 #1 Astrofotograf 08-10-2016 00:15
Ljudi, snimiste li vi tamo nesto na nebu, neku maglinu, neku galaksiju, ili ste bili samo da bi ste krkali i snimali hranu?
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook

ODABRANA MESTA
Svet nauke
ADNOS vivafizika adastra
aduniverzum
astrobobo
zvjezdarnica
auvidulini eureka
adbor
marininiafizika