Kosmička saradnja Fracuske i SSSR-a (i Rusije nakon 1991.) bila je vrlo specifičnog karaktera obzirom da su se zemlje nalazile u protivničkim hladnoratovskim taborima. Ovde ću u glavnim crtama pokušati da predstavim stepen te saradnje gledano sa francuske strane. Naglašavam da je za čitanje ovakvih tekstova neophodno makar u najopštijim crtama sagledavati i razumeti geopolitičke prilike tada i danas.
Odnos dve zemlje je započet tokom vrlo napregnute dekade šezdesetih godina, u vreme kada je kosmička trka između Sovjeta i Amerikanaca bila na vrhuncu. Tu se nije radilo o kratkoročnoj saradnji dve nacije, već o angažmanu koji je trajao četvrt veka (sve do pada SSSR-a) a nastavio se do danas sa Rusijom, mada u potpuno drugačijem duhu. Bile su angažovanje desetine laboratorija i instituta i stotine naučnika i inženjera obe zemlje, a Francuska je bila uključena u neke od najznačajnijih sovjetskih kosmičkih misija, uključujući međuplanetne misije, aktivnosti na kosmičkim stanicama, i naprednim astrofizičkim misijama (videti donju tabelu).
Ta jasno vidljiva istočno-zapadna tehnološka kolaboracija bila je jedinstven fenomen sve do prve polovine osamdesetih godina, kada je sovjetski kosmički program započeo da se otvara i prema drugim zapadnim zemljama. Jedini kooperativni projekat veći od saradnje sa Francuzima bio je tada randevu “Apollo–Sojuz”[1] iz 1975. godine, ali on doveo do nastavka saradnje dve supersile.
Hladni rat se završio[2], i ono što je do tada predstavljalo specijalni odnos, preraslo je u deo globalne kosmičke saradnje. Sovjetski Savez se sve više i više trudio da sarađuje sa multinacionalnom Evropskom kosmičkom agencijom[3], a imao je i dugogodišnju zajedničku saradnju sa partnerima u projektu Međunarodne orbitne stanice (SAD, Kanadom, Japanom i Evropom). Svemu tome je prethodio veliki sovjetsko-američki pripremni program koji je uključivao brojne randevue američkih šatlova sa sovjetskom orbitnom stanicom “Mir”.
U takvom kontekstu, šta je moglo da se nauči iz dugogodišnje sovjetsko-francuske saradnje? Da li su lekcije naučene tokom četvrt stoleća zajedničkih aktivnosti trebale da budu poučne i preporučljive Amerikancima za budućnost? Svakako da, i to je bio logičan put za svakoga na Zemlji, ali gobalna ekonomska kriza u svetu i uzdrmani temelji kapitalizma okrenuli su čitavu politiku naglavce.
Ali ako se vratimo u “ono” vreme, pošteno je konstatovati sledeće:
- Tačno je da se ruski politički i ekonomski sistem promenio, ali ljudi u kosmičkoj industriji i tehnička kultura u njoj nisu pretrpeli suštinske promene.
- Dugo vremena sovjetsko-francuska kosmička saradnja je bila glavni prozor za saradnju sovjetske kosmičke zajednice sa zapadnim svetom, i
- Francuski naučnici i inženjeri su igrali važnu ulogu u upoznavanju svojih sovjetskih kolega sa međunarodnom kosmičkom zajednicom, posebno na polju planetnog istraživanja.
TEMELJI SOVJETSKO-FRANCUSKE KOSMIČKE SARADNJE
|
Važni koraci kosmičke saradnje Francuske i SSSR-a (odn. Rusije nakon 1991.) 1968. eksperiment „Araks“ (veštačka polarna svetlost stvorena sounding-raketom), 1970. francuski laserski reflektor na Mesečevom roveru „Lunohod 1“, 1971. eksperiment „Stereo 1“ na „Marsu 3“ (solarna radioastronomija), 1971. satelit „Aureol 1“ sa eksperimentom „Arcad 1“ (gama-astronomija), 1972. tehnološki satelit „Sret 1“ (sekundarni teret na sovjetskoj raketi), 1977. francuski satelit „Signe 3“ (gama-astronomija) lansiran sovjetskom raketom, 1982. prvi Francuz u kosmosu – J.L. Chreten na „Saljutu 7“, 1984-5.let sondi „Vega 1/2“ (sa izbacivanjem francuskih balona u Venerinu atmosferu i prelet pored Halejeve komete). 1988. treći francuski ljudski let u kosmos (J.L. Chreten, misija „Agaratz“), uključujući EVA (drugi let je bio sa Nasinim spejs-šatlom), 1988. let „Fobos“ ka Marsu, 1989. lansiranje satelita „Granat“ sa francuskim γ-teleskopom „Sigma“, 1990- lansiranje satelita „Gamma“, 1992. četvrti francuski ljudski let (M. Tognini, misija „Antares“), 1993. peti francuski ljudski let (J.P. Haigere, misija „Altair“), 2003. ugovor o lansiranju 30 ruskih raketa u sledećih 10 godina iz Francuske Gijane. 2005. ugovor o zajedničkom projektovanju rakete-nosač „Ural“, 2006. lovac na vansolarne planete „CoRoT“ lansiran ruskom raketom, 2007. zajednička satelitska platforma „Express-4000“, 2011. dva „Galileo“ komunikaciona satelita lansirana ruskim raketama, 2011. satelit „Pleiades 1A“ i 4 špijunska satelita „ELISE“ lansirana ruskim raketama, 2012. satelit „Pleiades 1B“ lansiran ruskom raketom. |
Politički koreni saradnje
Danas nema nikakvih sumnji da je sovjetska participacija u programu ISS imala političku pozadinu. Takav je slučaj bio i sa kosmičkom saranjom između Francuske i Sovjetskog Saveza 1966. godine. Predsednik Francuske, Šarl de Gol, vrlo je vodio računa o osiguranju francuske strateške autonomije[4], iako je njegova zemlja bila nesumljivi deo Zapadne alijanse. On je želeo da Francuska razvije sopstveno nuklearno naoružanje i balističke projektile (“Force de Frappe”), kao i da njegova zemlja napusti zajedničku vojnu komandu NATO-a[5]. Kosmos je bio mali, ali svakako značajan deo borbe Francuza za stratešku autonomiju: De Gol je 1962. naredio da se formira Francuska kosmička agencija (CNES) a odmah potom definiše i nacionalni kosmički program. Već 1965. godine Francuska je postala treća zemlja koja je lansirala sopstveni veštački satelit sopstvenom raketom[6].
U tom kontekstu, sovjetski ministar spoljnjih poslova Andrej Gromiko predložio je predsedniku De Golu prilikom posete Moskvi 27. aprila 1965. da dve zemlje ispitaju mogućnost uzejamne saradnje na kosmičkim temama. Nakon toga, francuskom ambasadoru u Moskvi 1. jula 1965. uručen je zvanični memorandum. Za Sovjete, taj predlog je bio siguran način da se uspostavi vidljiva veza sa Zapadom na poliitički važnom polju i smanji sovjetska izolovanost izazvana nametnutim Hladnim ratom. Za Francuze pak, bio je to dobar način da demonstriraju nezavisnost od Amerike i pokažu spremnost da zauzmu specijalni položaj u istočno-zapadnim odnosima. Sve ovo nije značilo prekidanje francusko-američke kosmičke saradnje, koja je u to vreme bila odlična – prvi francuski naučni satelit “FR-1” bio je, ustvari, lansiran 1965. američkom raketom “Scout”[7].
Poseta generala De Gola Bajkonuru
i dogovor 30. juna 1966.
Šarl de Gol je ponovo posetio Sovjetski Savez u junu 1966. i tada je bio pozvan da otputuje do u to vreme tajnog Kosmičkog centra Bajkonur, te tamo, zajedno sa Generalnim sekretarom Sovjetske komunističke partije Leonidom Brežnjevom, 22. juna prisustvuje lansiranju rakete “R-7A”. Bila je to neviđena privilegija, jer je Francuz bio prvi stranac koji je posetio Bajkonur i ostao jedini tokom čitave sledeće decenije, sve dok nisu započete pripreme za let “Apolo-Sojuz”.
Ta poseta je ubrzo bila krunisana potpisivanjem sporazuma o sovjetsko-francuskoj kosmičkoj saradnji. To su 30. juna 1966. uradili francuski ministar spoljnjih poslova Maurice Couve de Murville i njegov sovjetski kolega Andrej Gromiko. Dogovor je naglašavao:
Vlade [Francuske i Sovjetskog Saveza]:
- prepoznajući značaja proučavanja i istraživanja spoljnjeg kosmosa;
- razmotriti mogućnost da saradnja između Francuske i SSSR-a na tom polju bude unapređena u širu saradnju dve zemlje i tako se nastavi tradicionalno prijateljstvo francuskog i sovjetskog naroda[8] [...];
imaju obavezu da pripreme i implementiraju program naučne i tehnološke kooperacije između Francuske i SSSR-a u vezi miroljubivog proučavanja i istraživanja spoljnjeg kosmosa.
Približavanje naunih i tehničkih
interesa dve zemlje
Politička spremnost i vrlo visok nivo podrške koji je time stvoren odlikovali su početak bilateralne saradnje. Međutim, to nije moglo, samo po sebi, da uspostavi dugoročnu i plodnu saradnju. Zajednički naučni i tehnološki interesi bili su prava osnova za to.
Gledajući sa te strane, sovjetsko-francuska kosmička saradnja je:
Predsednik Francuske Šarl de Gol prilikom posete Moskvi 1966. godine.
RAD FRANCUSKO-SOVJETSKE (RUSKE) SARADNJE
Oslanjanje na jednostavne procedure
Dogovor iz 1966. godine bio je (a na mnogo načina je i danas, bar je bio do Ukrajinske krize) baziran na vrlo dugačkoj i uspešnoj radnoj saradnji koja se zasnivala na vrlo jednostavnim procedurama:
- projekti su odobravani na godišnjim sastancima francusko-sovjetskih (ruskih) kooperacionih kosmičkih komiteta, održavanjih naizmenično u Francuskoj odn. SSSR-u (Rusiji); ako ne i dan-danas, taj proces je funkcionisao sve do nedavno.
- princip je bio (i uglavnom je funkcionisao sve do nedavno) “plaća svako svoje”. Svaka strana finansira svoje troškove a naučni rezultati su zajednički; jedini izuzeci su letovi sa ljudskim posadama, gde troškove snosi sovjetski (ruski) partner.
Proces učenja
Ali stvari nisu tekle uvek glatko, jer su postojali određeni problemi u radu sa Sovjetima i iz njih je trebalo nešto naučiti. Glavni problemi su se ogledali u:
- susretima sa pravim predstavnicima – na početku, kontakti su se odvijali preko odbora „Interkosmosa“[9] (tela Akademije nauka SSSR-a) a nisu uključivali predstavnike kosmičke industrije, koja je bila obavijena velom tajni[10],
- dobiti pristup iindustrijskim i lansirnim postrojenjima, i
- dobiti informacije o tačnom statusu projekta.
Sovjetski kosmički program koji je omogućio kosmonautima i organizacijama zemalja naklonjenih SSSR-u da učestvuju u kosmičkim istraživanjima
Za francuske stručnjake, saradnja sa Sovjetima u drugoj polovini šezdesetih godina bila je pravi “kulturni šok”, što je tvrdio i Jean-Pierre Causse, bivši direktor CNES-ovog Tehničkog centra u Bretanji, opisujući rad na jednom satelitskom programu s kraja šezdesetih godina:
“[Naše iskustvo] se zasnivalo na saradnji sa Nasom (satelit “FR-1” i drugi projekti), koja je bila vrlo otvorena. [U Sovjetskom Savezu] sve je bilo zamagljeno. Naši sovjetski partneri su bili ekstremno oprezni, iako su pokazivali puno dobre volje. Akademsko-diplomatske procedure su podrazumevale teške, ceremonijalne, i retke sastanke, što je jako usporavalo napredak radova.”
Uprkos strpljenju i dobroj volji obe strane, situacija je sporo napredovala. Najveći napredak je postignut tokom osamdesetih godina kada je Gorbačov uveo novu organizaciju koja će reprezentovati kosmičku industriju, “Glavkosmos”[11]; posle toga je bilo lakše dopreti direktno do sovjetskog kosmičkog hardvera i lansirnih objekata. Ta unapređenja su se nastavila i posle tranzicije SSSR-a u Rusiju i stvaranja Ruske kosmičke agencije (RSA), koja je radila vrlo slično Nasi ili CNES-u.
Međutim, raspad Sovjetskog Saveza stvorio je nove probleme koji su Francuzima bili potpuno strani pre toga: budžetski, programski i proceduralni problemi ruskog partnera, bez podrazumevanih benefita koji je donosio raniji visoki prioritet međusobnih odnosa, pateći od opšte degradacije ekonomije: to je posebno bilo uočljivo u naučnim projektima.
Kontinuitet političkog uplitanja
Redovno obnavljanje podrške od strane političkih aktera sa najvišeg nivoa predstavljao je važan faktor u nastavku i napretku saradnje između Sovjetskog Saveza (Rusije) i Francuske. Sledeći događaji su bili važni:
- u aprilu 1979, sâm Brežnjev je predložio francuskom predsedniku Žiskaru d’Estenu da jedan njegov sunarodnik[12] poleti sa sovjetskom posadom na stanicu „Saljut-7“,
- u julu 1989, kao sastavni deo dugoročnog (10-godišnjeg) dogovora o kosmičkim letovima sa ljudskom posadom potpisan je dogovor ministra odbrane Paula Quilèsa i sovjetskog zamenika predsednika vlade Leva Aleksejeviča Voronina; dogovor je potpisan između CNES-a, RSA-a, i NPO Energije[13] u decembru 1989. bila su planirana četiri leta (1993, 1996, 1998. i 2000.), s tim da je prvi već bio obavljen.
Sovjetsko-francuska kooperacija u letovima sa ljudskom posadom započeta je 1982. kada je J.L. Chrétien (1938) (krajnje desno) odleteo na “Saljut 7”. Nakon toga, izvršeno je još 7 misija zajedničkih letova do 2001, tokom kojih je 5 Francuza letelo na stanice “Mir” i ISS brodovima “Sojuz”.
Sovjetsko-francuska kosmička saradnja je preživela mnoge političke krize tokom Hladnog rata, kao što j, recimo, bila invazija na Avganistan 1979. gogine, koja se dogodila u jeku priprema prvog sovjetsko-francuskog leta sa posadom. U toj situaciji, francuska vlada je donela odluku da nastavi sa projektom ali da se fokusira više na tehničku stranu leta a što manje se bavi političkim konotacijama.
Pouzdanost sovjetskog (ruskog) partnera
Sovjeti (Rusi) su bili izuzetno pouzdani partneri sve do kraja osamdesetih godina. Nijedan projekat započet tada u okvirima međudržavne saradnje Sovjeti nikada nisu otkazali (Francuzi jesu nekoloko[14]). Prvi problem se pojavio 1988. godine u vezi programa “Fobos”[15] (iako su francuski naučnici i dalje postizali vrlo dobre rezultate).
Kasnije se situacija znatno promenila zbog ogromnih problema vezanih za finansiranje i podršku naučnih kosmičkih programa pred kojima se našla ruska Akademija nauka. Otkazivanje leta “Marsa-94”[16] i problemi sa pripremama misije “Mars 96” samo su neki primeri te degradacije.
 |
 |
Ruske sonde “Fobos” (levo) i “Mars 96” (desno). Obe je konstruisao i proizveo Lavočkin.
DANAS
I pored prikazane spremnosti obe zemlje da tesno sarađuju na polju aeronautičkih napora, geopolitička situacija u protekloj deceniji preti da ruinira sve ono što su generacije političara i naučnog i stručnog kadra mukotrpno gradile i izgradile.
I posle raspada SSSR-a, Francuska je naratavila čvrstu saradnju sa novoformiranom Ruskom federacijom. Recimo, tokom rusko-gruzijskog rata 2008. godine, predsednik Sarkozi je izbegao da zalazi u detalje sukoba i nije insistirao na teritorijalnom integritetu Gruzije. Ili, svi se sećamo da je 2010. kao bomba odjeknula vest da su se ruski i francuski ministri odbrana dogovorili o gradnji dva nosača helikoptera klase “Mistral” – bio je to prvi veliki vojni posao između Rusije i jedne zapadne zemlje još od II svetskog rata. Nažalost, pred kraj prošle godine francuski predsednik je izjavio da je prinuđen da stopira isporuku prvog broda “zbog situacije u Ukrajini i sankcija uvedenih Rusiji”[17]. I pored pritisaka NATO saveznika, francuski predsednik je 2013. otišao u posetu Moskvi i još jednom pokazao stepen fleksibilnosti svoje zemlje prema višedecenijskom savezniku.
“Starsem” je evropsko-ruska kompanija osnovana 1996. radi komercijalizacije raketa “Sojuz”. Predstacništvo kompanije se nalazi u blizini Pariza. Ruska kosmička agencija ima 25% vlasništva, kosmički centar “CSKB Progress” iz Samare 25%, evropski EADS 35%, i francuski “Arianespace” 15%.
Sonda “Fobos-grunt” je bila produkt dogovora potpisanog 2009. u Francuskoj između ruskih i francuskih kosmičkih agencija. Francuzi su imali nekoliko naučnih instrumenata: laserski spektrometar, gasni hromatograf, 4 kamere, mikroskop, jonske senzore, itd.
Biće svakako zanimljivo pratiti budućnost daljeg odnosa. Obe zemlje imaju jake (i sve jače) razloge da nastave kooperaciju, ako ništa a ono zbog ekonomskih razloga. Nažalost, prijateljstvo je jedno a interesi su drugo, pa se oba termina svakodnevno nalaze na testu. Iako Francuzi priznaju da se nivo ruske špijunaže na tlu Francuske povećao na nivo na kom nije bio najmanje 30 godina, drugi izvori kasžu da su Rusi omiljeniji kod stanovcništva od Amerikanaca.
Siguran sam da će dve zemlje na ovaj ili onaj način nastaviti saradnju (makar) u transportnom, kosmičkom i nuklearnom sektoru. U poslednjih nekoliko godina potpisano je više ugovora vezanih za železnički transport, opreme za gasni “Severni” i “Južni tok”, program lansiranja “Sojuza” iz Francuske Gijane, izgradnju putničkog lajnera “Suhoj_Superjet_100”, itd. Francuska se uvek nalazi među tri najveća investitora u Rusiji, sa godišnjim upumpavanjem od oko deset milijardi evra u rusku ekonomiju preko 500 francuskih kompanija sa francuskim kapitalom.
[1] Taj probni program je trebalo da pokaže dobru volju obe strane za popuštanjem zategnutosti, i prestanak kosmičke trke koja je trajala još od 1957. bio je to poslednji let jednog „Apola“ i poslednja američka misija sa posadom do pojave šatlova 1981. Komandant američkog tima je bio general T.P. Staford, kome je to bio četvrti let u kosmos (bio je sa „Apollom 10“ i na Mesecu), a komandant sovjetskog tima bio je slavni A.A. Leonov, takođe general (ipak po rangu stepenicu niži od Staforda), i čovek koji je deset godina ranije prvi izašao u kosmos. To mu je bio drugi i poslednji let.
[2] Ja ću se nadalje praviti lud kao da ne znam za situaciju oko Ukrajine i kao da ne vidim da se novi Hladni rat odavno zahuktava – sa svim posledicama koje se očitavaju u kosmičkoj saradnji kako SAD i Rusije, tako i američkih zapadnih saveznika i Rusije.
[3] Recimo, jedina lansirna rampa sa koje se ispaljuju Ruske rakete van teritorija Ruske federacije je u Francuskoj Gijani, a zlosrećni „Fobos-grunt“ je imao nekoliko uređaja koje su projektovali evropski instituti. Evropski program istraživanja Marsa oduvek se oslanjao na ruskim iskustvima i raketama-nosačima.
[4] Francuska je posle rata postala četvrta nuklaerna sila u svetu – posle SAD, SSSR i V. Britanije. Danas su treća sila po snazi.
[5] Force de Frappe – udarne snave, oružje za odvraćanje. On je smatrao da bi u slučaju konvencionalnog napada SSSR-a na Evropu Amerika, iscrpljena ratom u Vijetnamu, neće moći nikom da ozbiljnije pomogne.
Današnji predsednik Nikola Sarkozi je ipak 2009., posle 43 godine, ponovo uveo Francusku u NATO vojni pakt 28 zemalja. Mnogi već „vide“ i Crnu Goru i Srbiju u toj ekipi. Taj isti Sarkozi je dve godine po dovođenju na vlast objavio da će francuski nuklearni arsenal smanjiti za 30%, ostavljajući „Force de Frappe“ sa samo 290 bojevih glava,
[6] Ovo je zanimljiva tema: Francuska je lansirala svoj satelit („Astérix“) svojom raketom („Diamant“) 26. novembra 1965. Ali, V. Britanija se računa kao treća zemlja koja je lansirala satelit u orbitu. Bio je to „Ariel“ ali su i njega i raketu napravili Amerikanci. Lansiranje je bilo 26. aprila 1962. Da zavrzlama bude veća, Kanada je bila treća zemlja koja je napravila sopstveni satelit („Alloutte„) ali je lansiran američkom raketom. To je bilo 29. septembra 1962.
[7] Interesantno je da je 1963. lansiranja raketa „Véronique” sa mačkom kao putnikom. Sounding raketu na tečno gorivo sličnu “Fau-2” konstruisali su nemački inženjeri koji su za vreme II sv. rata radili u Peenemündeu.
[8]Тај odnos је naročitobio intenziviran nakon potpisivanja mirovnog dogovora Francuske i Carske Rusije 1894. nakon čega je postala pomama oba naroda za kulturom, naukom, umetnošću, znanjima i interesovanjima onog drugog naroda. Rusija nikada nije imala bolji i dublji kulturni, naučni i umetnički odnos sa nekom velikom zemljom na svetu kao sa Francuskom. Mislim da ni danas nije drugačije, bar ne u Evropi: 49% Rusa glada na Francuze pozitivno (10% negativno), a 25% Francuza gleda na Ruse pozitivno (63% negativno).
[9] Sovjetski kosmički program za prijateljsku saradnju sa SSSR-on u misijama sa i bez posada. U program su bile uključene zemlje Varšavskog pakta i socijalistički nastrojene zemlje poput Kube, Afvganistana, Mongolije i Vijetnama, kao i nestvrstane zemlje poput Indije i Sirije. U program su bili uključeni i Francuzi i Amerikanci. U okviru programa, SAD je planirala letove šatlova na stanice „Saljut“ kao i letove „Burana“ na buduće američke stanice. Od aprila 1967. i prvih satelitskih misija, Sovjeti su vršili pripreme za letove 14 ne-sovjetskih kosmonauta u orbitu. „Interkosmos“ je poslao prvog ne-Amerikanca i ne-Sovjeta u kosmos (Čeh V. Remek), prvog crnca (Kubanac A.T. Mendez), i prvoz azijatu (Vijetnamac P. Tuam). Bugari su imali čak dvojicu kosmonauta.
[10] Razlog je bio u organizaciji sovjetskog kosmičkog programa, koji je bio neodvojim od strateškog (vojnog) programa. Sovjeti su dobro znali da Zapadu nikada ne treba u potpunosti verovati čak ni „kada darove donose“, te je njihova zatvorenost po tom pitanju bila potpuno razumljiva.
[11] Agencija je osnovana 1985. u okviru Ministarstva opšte mašinogradnje (MOM) da bi rukovodila svim kosmičkim aktivnostima, ali se ipak više bavila marketingom i koordinacijom poslova, a najviše iznalaženjem partnera za komercijalne poslove. Na Zapadu su ih smatrali „sovjetskom Nasom“. SAD su im nekoliko puta u istoriji uvodili sankcije: 1992. kada su za \(400 miliona prodali Indiji raketne motore, a onda ponovo 1998. kada je Iran izvršio testiranja balističkih raketa, jer je „Glavkosmos“ posredovao prilikom zaključivanja ugovora sa ruskim preduzećima. Danas je to državno preduzeć koje sarađuje sa 11 zemalja sveta (nekoliko stotina ugovora vrednih duplo više miliona \)), uključujući Indiju, Siriju, Švajcarsku, Brazil, Francusku, SAD, Nemačku, itd.
[12] Bio je to prvi ne-komunistički astronaut koji je poleteo u sovjetskom brodu, i prvi istočno-zapadni kosmički projekat još od projekta „Apolo-Sojuz“, kada su se 1975. u orbiti spojila dva broda dve zemlje. Fracuski putnik je bio 43-godinji vojni pilot, poptukovnik Jean-Loup Chrétien, koga su Sovjeti odlikovali Ordenom Lenjina i titulom Heroja sovjetskog Saveza. Leteo je triput u kosmos – prva dva puta sa Rusima a poslednji put sa šatlom. Kada je 2000. bio u poseti Teksasu pala mu je na glavu presa, zbog ćega je odlučeno da više neće moći da leti. Dobio je odštetu od \(15 miliona. Danas ima softversku firmu u Hjustonu (Teksas).
[13] Bivša Koroljevljeva zadužbina, najveće preduzeće sovjetske kosmičke industrije, odgovorno za proizvodnju raketa, brodova i kosmičkih stanica. Komapnija je tada zapošljavala skoro 30.000 ljudi, od čega i 14 kosmonauta.
[14] Najznačajniji je svakako bio projekat kosmoplova „Hermes“.
[15] Misija je trebala da nastavi enormni uspeh migije „Vega“, kada su 2 sonde posetile Veneru i Halejevu kometu. Ka Fobosu su lansirane nove dve sonde, unapređenog dizajna i opreme. Misija je bila internacionalnog karaktera, jer su pored Francuza učestvovali i Nemci, Šveđani, Švajcarci, Austrijanci, Mađari, Poljaci, Amerikanci itd.
[16] Originalno zamišljen kao „Columbus Project“ koji je trebalo da poleti 1992 sa više letilica, „Mars-94“ je nekoliko puta redefiinisan i pojednostavljivan pre nego što je lansiran kao jedan brod (orbiter). U toj misije je učetvovalo više od 20 zemalja. Bila je to prva međuplanetna miisija nove Rusije posle raspada SSSR-a. Francuzi su uzeli na sebe da razviju ogromni balon u obliku kobaje zapremine 6.000 m3, koji je trebalo da nosi instrumente kroz vazduh a neke druge da vuče po površini. Zbog para, Francuzi su se povukli iz projekta.
[17] Predsednik Olan je dobro svestan ogromnog ekonomskog rizika koji će dovesti ovakva odluka, jer gubitak ugovora takve vrste (preko \)1 milijarde) nije sitnica nizajednu zemlju danas u svetu. Rusi su odmah povukli kontrapotez, pa je Indija odlučila da proanalizira ugovor s Francuzima vredan $20 milijardi o isporucu 126 vojnih aviona, što je bila nova pretnja francuskoj industriji. Pre toga, neki američki senatori i par NATO članica (Poljske, Litvanija, Letonija i Estonija) su izrazili „zabrinutost“ zbog nastavka dalje moguće saradnje Francuza i Putina.
